Kako bratstvo po mrlji nije ustuknulo, tako ni autor knjige nije imao razloga da se povuče. Već da još više napadne. Izmena mišljenja ‒ često se gubila u besmislenim negiranjima i netaktičnim potiranjima onih na koje se udarilo ‒ nastavila se i dalje. Književnik je pozivao na rizik, ali ne na onaj koji kockari nose u svojim venama očekujući boju ili znak, već na želju da zatresu svaku manu kule koja je odavno ponela partokratske zastave. Aktivu, a ne pasivu! Korak! Trk! Uopšte, micanje, nekakav pravac i kurs. Videće se već koliko u ovoj knjizi obiluju ideje takve vrste. Nekad, možda, i previše, usiljeno, ali koje druge reči, zaista, upotrebiti a da se iskaže potreba za boljitkom?
Osetivši koliko ga to razdire, podržavši borbu u kojoj neumoljivo, već neko vreme učestvuje, Miljenko Jergović se otkrio, pa redukovanim pogovorom dao još veći značaj ovoj knjizi. Razume se, nijedan pogovor, ma kakav god da je, ne može biti bitniji od onoga na šta se nastavlja, ali tamo je na tako prost način, da se ne mora tresti glava, zaokružena poenta datih Velikićevih tekstova. Pa i ja posežem za njim, da još jednom podvučem rečeno:
„Zašto Velikić insistira na pisanju, objavljivanju, pa još i ukoričenju svojih kolumni, ako to kolumničarenje ne samo da je, protivno njegovom ljudskom karakteru, nego, na prvi pogled govoreći, podriva i njega kao proznog pisca, pisca one besmrtne lijepe književnosti? Ili lepe književnosti, pošto ova fraza nekako tačnije i istinitije, nekako lepše zvuči na ekavici. Odgovor na ova pitanja jedinstven je, velikićevski i već pomalo tragičan: prostaštvo! To je ono zbog čega on zapravo piše po novinama i zbog čega ulozi proznog pisca pridodaje ulogu novinskog pisca. Većina njegovih kolumni, novinskih tekstova, a zapravo eseja u najplemenitijem smislu te riječi, objavljenih u ovoj knjizi, ili možda baš svaki od njih, za pozadinu ima manje ili više otvoreno snebivanje nad nekim od bezbrojnih oblika javnog prostaštva.“
(Ivan Đurđević)
„Laž, manipulacija, pretnja i korupcija – četiri jahača srpske apokalipse!“
Koliko god situacija bila beznadežna, na svakom pojedincu je da odluči da li će zauvek ostati zatočenik ludila, ili će pokušati da nešto promeni na sebi. Za početak iskoračiti iz prvog lica množine. Da bi se to desilo, potrebno je pribeći mentalnoj radnji koja se zove: razmišljanje. Tako se polako stvara ličnost. Ona obitava u prvom licu jednine.
Spreman da okom kolumniste secira socijalne, moralne, kulturne, političke i druge prilike i neprilike u društvu i „dostignuća“ vladajuće elite, Dragan Velikić ovim malim esejima postiže ono što ne može kao pisac: da angažovano i neuvijeno ukaže na svakodnevne bolesne pojave već godinama prisutne u zemlji Srbiji. On pritom ne zaobilazi ni „kontroverzne biznismene“ i „žestoke momke“ koji iza kulisa vuku konce političke igre, ni brojne neprirodne i zdravom razumu neprihvatljive postupke lokalnih moćnika i estradnih veličina, ni „mračne figure srpske i jugoslovenske istorije koje više od jednog veka indukuju sukobe“, ni obezvređene medije i primitivne, bezobzirne, bahate i zaluđene pojedince i njihovo javno delovanje, ni afere i skandale koji ostaju bez epiloga i odgovarajuće društvene reakcije.
Knjiga stida i opomena
„Među kolumnistima, tim novodobnim epigramistima, s kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog vijeka, Dragan Velikić zauzet će vrlo istaknuto mjesto, već i po tome što je bio ustrajan u nastojanju da u vremenu općeg prostaštva preodgoji i prevaspita jedan totalno zadivljali, zapušteni, propadanju gotovo sasvim prepušteni svijet.“ Miljenko Jergović
Format:13x20 cm
Broj strana:252
Pismo:Latinica
Povez:Mek
Godina izdanja:2018.
