Branka Marković, profesorka sprskog jezika i književnosti, pesnikinja i prozni pisac, objavila je novu knjigu priča pod naslovom "Suncokret iz njenog akvarela", u izdanju Udruženja književnika Vranja (UKV).
Naš poznati književnik Branislav Janković u recenziji navodi da je ono što ga uvek iznova fascinira u pričama Branke Marković, i čemu će se "uvek vraćati željan nečeg vrednog i lepog", jeste njena "posvećenost očuvanju i lepe reči i duha jedne varoši".
"Nikako da u svojoj opčinjenosti njenim lirskim hronikama, shvatim – piše li Branka o Vranju ili Vranje priča kroz Branku!
Sa Brankom, kao da prolazite kroz baštu u proleće.
Uzme vas za ruku, pogleda u oči i bez reči vas povede na putovanje prošlim danima, ne istorijom, to zvuči previše prozaično, obično i sivo, već kroz vreme koje i dalje živi u njoj.
Shvatićete da ga ima i u vama, ali je negde zatureno, zaboravljeno ili jednostavno sklonjeno u stranu, da baš kada nam zatreba, u trenucima neke neobjašnjive tuge što nema ime, pomislimo: da li je ta tuga naša ili naših predaka?
Pa osvetli i naše duše. I to onaj najmračniji ugao, gde čuče sećanja i čežnje koje nikada ne umiru", napisao je Janković u recenziji za novu knjigu Branke Marković.
Milena Dekić, profesorka srpskog jezika i književnosti u vranjskoj gimnaziji, u osvrtu na ovu knjigu potencira da jedan grad svoju istoriju "najbolje čuva kroz priče o ljudima".
"Zato je nova knjiga Branke Marković mnogo više od zbirke priča. Ona je jedan veliki album sećanja, otvoren pred čitaocem.
U njemu su Vranje i Vranjanci, oni koji su bili i oni koji još jesu, oni kojih više nema, ali i dalje žive u rečima, savetima, anegdotama i uspomenama.
U ovim pričama miriše Vranje. Miriše ajvar, samsa, kafa, suvo grožđe, bosiljak. Miriše kuća, dvorište, stara ulica, detinjstvo. Miriše jedno vreme koje polako odlazi, ali koje Branka svojim pisanjem ne dozvoljava da bude zaboravljeno.
Njene priče su kao buket. U njemu ima suncokreta, ruža koje prodaje Mute Lute, bosiljka i još mnogo cveća ubranog iz sećanja. Svaki cvet je jedan čovek, jedna sudbina, jedan trenutak, jedna priča.
A Branka ume da prepozna ono što vredi sačuvati. Ne da da iko iz starog Vranja bude zaboravljen - ni „božji ljudi“, ni Mute Lute, ni Šunta, ni mnogi drugi čija su imena možda vremenom izbledela, ali čije priče još imaju šta da kažu", navodi Dekić.
Suncokret iz njenog akvarela (odlomak iz priče)
"Ta devojčica, a njeno dete – akvarelima je mogla da u zvezdu udene vetar i umrsi je u princezinu kosu razlivenu blistavom vodenom bojom. Kojom je, ne bojeći se visine i dugačkih merdevina – i Mesec spuštala do Zemlje!
Sjaj nečeg divnog, dopirao bi i do nikad ubranih aleja tamnog grožđa i mediteranskih mandarina. I kad bi sve to
izašlo iz njenog školskog bloka za crtanje – ko zna gde bi završilo! Odletelo bi to čudo i do predela gde žive vila Ravijojla, saksije sa divovima, male sove na zlatnim granama koje je tako divno slikao i sin gospodina Tota iz stana pored njihovog. Da dotrči, ovo dete umelo je, pa i do podnožja planine na čijem je vrhu cvetao raskošan plavi cvet, iako i na neplodnoj zemlji, bez kapi kiše i sunčevog zraka.Probijala se ta mala slikarka i do najnepristupačnijih, tmurnih vrhova i vidika prepuštenih slikarima: da ih oni oboje i ožive. Nije
podnosila sivila. Zato je ovim otuđenim svetom prelazila četkicom sa koje se slivala ljubav. Kap, po kap šarenila.
Horizonti su joj uvek bili preči od stvarnosti: iz jedra duše izvlačila je hrabrost i njome bojila, čak i bodrila
sve izbledele nade. Kroz pukotine i šupljine pustinjskih prostranstava – travke iz njenih veštih prstića mogle su
da probiju svetlost. Pa da ona, u slapovima čarolije – izbrusi čak i stene, pretvarajući ih u predbožićne
lampione. Ili u pokretne svetionike, kraj kojih bi proletela kao delić komete, tražeći spokoj. Da se sklupča pored tek rođene bebe-lastavice. I da joj nacrta krila albatrosa, koja, onako ogromna i moćna, zalepršaju kad je sve tiho i dok suncokreti saginju glavu.U znak zahvalnosti, lastavica bi joj, kad ojača, u kljunu donela deo nekog Žutog okeana. Jer su čovek i svako drugo živo biće najjači kad je i ljubav njihova najjača, silna, vanvremenska. Kad se bore da prežive. A oduzmeš li im zrno nade biće ljuti, ali i
snažniji, osnaženi nepravdom koju su doživeli: želeći da opet ugledaju kometu koja bi ih iznova podsetila koliko je život, u stvari – samo kraći ili duži, brz repati trenutak".
Ova knjiga izašla je iz štampe u izdanju Udruženja književnika Vranja i štampana je u 300 primeraka.
U skorije vreme, može se očekivati i njena promocija u Vranju.
Profil
Branka Marković rođena je u Vranju. Predaje srpski jezik i književnost u srednjoj Tehničkoj školi. Posle završene Pedagoške akademije, diplomirala je na Filološkom fakultetu u Skoplju (na grupi za Književnost naroda SFRJ sa srpskohrvatskim jezikom). Godine 2014. objavila je knjigu priča Dečak sa violinom, o sudbinama ljudi vranjskog kraja, a 2020. zbirku poezije Fama volat. Naredne 2021. iz štampe je izašla njena zbirka proze Hronika jedne nostalgije, a 2023. još jedna knjiga priča Svetionici u nama, o vranjskoj prošlosti, svakodnevici i sadašnjosti. Autorka je mnogobrojnih književnih eseja i priloga u književnim časopisima i novinama. Lektorka je i recenzentkinja niza književnih dela. Dobar je poznavalac govora starinaca u Vranju i prizrensko-timočkog dijalekta. Članica je Matice srpske i Udruženja književnika Vranja. Dobitnica je najvećeg priznanja Grada Vranja 31. januar, za izuzetan doprinos u promovisanju vranjskog govora i Vranja u književnosti i očuvanju tradicije.
