Dušan Mladenović, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika za Pčinjski okrug, dugogodišnji je borac za prava prosvetnih radnika, pre svega iz domena radnih odnosa i položaja učitelja, nastavnika i profesora u Vranju i Pčinjskom okrugu. Tokom svoje karijere bio je u više mandata i samostalni odbornik u Skupštini grada Vranja, pa je dobro upoznat sa funkcionisanjem političkog života na lokalu. Kako se bliži nova školska godina, prva posle majskih događaja u OŠ Vladislav Ribnikar u Beogradu koji su potresli Srbiju, portal Vranje News razgovarao je sa Mladenovićem o aktuelnom trenutku i proglemima koji muče lokalnu i okružnu prosvetu uoči početka školske godine.
Razgovarao: R.V.N
Vranje News: Da li Vam sve ovo što se izdešavalo posle 3. maja deluje kao da sistem dobro funkcioniše, odnosno da funkcioniše?
Mladenović: Daleko od toga. Tu se, zapravo, slažem sa premijerkom Anom Brnabić kad kaže da sistem nije zakazao. I nije, jer on uopšte ne postoji. Mi u prosveti, kao i svugde u državnim strukturama, imamo jedan provizorijum. U okviru njega sve funkcioniše ad-hoc, od danas za sutra. U njemu sve zavisi od jedne osobe. To nije dobro. Znaju ljudi da nije dobro ni da u kući ili porodici sve zavisi od jednog člana. Nažalost, došli smo do tog stadijuma“.
Kako se po Vašem mišljenju moraju rešavati problemi u prosveti, konkretno aktuelni, ali i bilo koji drugi?
„Moraju se sistemski rešavati“
Šta to konkretno znači? Postoji li sistem u školama?
„Ne. Evo, recimo, prosvetnim radnicima su u školama vezane ruke“.
U kom smislu?
„Za nas prosvetne radnike je sve toliko komplikovano u pogledu propisa, zakona, pravilnika i drugih pravnih akata, da bukvalno ne možemo ništa da uradimo. Setićete se slučaja iz Svilajnca, gde su učenici izmakli stolicu nastavnici. Na kraju su vraćeni u školu, nisu ni kažnjeni.
Ima li takvih slučajeva ovde kod nas – u Vranju i okrugu?
„Kako da ne. Ali, evo, pitajte bilo kog direktora. Propisi su toliko komplikovani da direktor učenika ne može ni da kazni, a kamoli isključi iz škole. To u praksi ne funkcioniše. Znam da nije sve u kažnjavanju, i ne treba da se sve na tome zasniva, bitna je naravno i prevencija, koje opet nema ili je nema u dovoljnoj meri“.
U čemu je problem, zašto nema adekvatne prevencije?
„Znate, u školama je stalno na delu nekakva štednja. Štedi se na broju prosvetnih radnika, na platama, na nenastavnom osoblju, smanjuje se broj odeljenja koja su, opet, pretrpana učenicima, što izaziva problem druge vrste“.
Kakve su posledice toga u našem kraju?
„Konkretno u seoskim šklama, ne da nemate psihologa, nego nemate ni pedagoge na tzv. punu normu, već pedagoga sa pola radnog vremena. Šta on može za četiri sata da uradi u školi, ne može ni da spoji jednu školsku smenu“.
Ko snosi odgovornost za takvo stanje stvari?
„Država ima tzv. cenus, odnosno cenu usluga u prosveti gde određenim školama kaže – vi možete da imate samo pola psihologa ili pedagoga, odnosno jednog od njih u pola smene. A, kad se desi nešto loše, onda kažu eh da smo imali psihologa ili pedagoga da razgovara s decom. Pa ko da razgovara s decom kada država stalno štedi na tim stvarima“?
Šta Vaš sindikat predlaže?
„Da se više ulaže u prosvetu, ne samo materijalno, već i kadrovski. To je po meni glavni put da se ova situacija razreši“.
Oseća li se u školama da vršnjačko nasilje poprima neke nove razmere?
„Mislim da je sve brutalnije“.
Šta bi škole i grad mogli konkretno da urade na sprečavanju ili prevenciji vršnjačkog nasilja?
„Sastančenja, pisanje izveštaja, nekakve radne grupe, ništa to ne pomaže i obično ostaje mrtvo slovo na papiru. S druge strane, ako bismo hteli da decu zainteresujemo sportom, videćemo da je ovde većina sportskih klubova uništena, da su sport i sportska infrastruktura na niskim granama. Školskog sporta ima samo u naznakama.
Animira li aktuelna vlast đake na neki način?
„Nemamo neke akcije za animiranje đaka i mladih uopšte u vidu besplatnih karata za pozorišne predstave, bazene, neke druge afirmativne sadržaje. Zapuštena su školska dvorište, fuskulturne sale, sportski tereni u školskim dvorištima, nema tabli i koševa, nestaju rekviziti i ne obnavljaju se, ništa od grada u tom pogledu nismo videli. I naravno da su deca prepuštena telefonima.
Predsednik je posle slučaja u Ribnikaru kazao da deca i ne gledaju televiziju...
„Jeste da oni možda ne gledaju toliko televiziju, ali preko mobilnih telefona i društvenih mreža mogu da reemitovano pogledaju sve ono najgore sa televizija ili iz tabloida u tzv. hajlajtsima koji su zaista strašni i izazivaju agresiju.
Ima li barem nekog pozitivnog primera u okrugu, da deca imaju neku organizovanu aktivnost koja omogućava unapređenje socijalnog života vršnjaka?
„Jedino što znam je da jedno Preševo preko opštine finanirsa odlazak đaka iz lokalne sonovne škole na zatvoreni bazen, gde deca imaju časove fizičkog. Vranje je veoma daleko od toga. Generalno su ti alternativni načini nastave oni koji zbližavaju decu, odvraćaju ih od nekih loših navika i pospešuju njihov psiho-fizički razvoj. To nam evidentno nedostaje“.
Zašto Vranje sve to nema?
„Verovatno zato što i ovde sve zavisi od par ljudi, imamo samo jednu praznu priču, a nema dela. Nemamo ni pozitivne primere, uzore. Recimo, imamo slučaj da sva deca znaju ko je Aleksandar Vučić ili Ana Brnabić, a na testovima u školi ne znaju ko je Vuk Karadžić, Nušić ili Njegoš“.
U kom je smislu narušen taj odnos nastavnik – đak i kako se sada osećaju nastavnici u ovdašnjim školama?
„Osećamo se bespomoćno“.
Zbog čega, da li je u pitanju neki strah, neizvesnost, nemoć?
„Lično se ne plašimo, ni ja ni 90 posto mojih kolega, ali je najgore to kad se čovek oseća bezbadežno. Vidimo da ako se ovako nastavi ništa se neće promeniti. Posle onih napada na nastavnike, mere koje su predlagane gore su nego one koje smo već viđali u praksi.
Koja mera na primer?
„Npr, mera da đak mora da ostane u školi dok se protiv njega ne završi disciplinski postupak. U redu je to možda za osnovce, ali mi imamo i đake treće, četvrte godine, s ozbiljnim prekršajima, dakle i punoletne učenike srednje škole i to su već druge relacije“.
Šta su neki Vaši predlozi?
„Smanjiti za početak broj učenika u odeljenju. Mi zbog štednje guramo preveliki broj đaka u jednu učionicu. Onda s njima ne može ni kvalitetno da se radi, u bilo kom smislu. Nema ni u okruženju, ni u Evropi po 30 i više učenika u odeljenju. Prosek je tamo od 22 do 24 učenika“.
Šta još?
„Dajte više psihiloga i pedagoga. Roditelji su kooperaitnvni, imaju i dobre ideje, dajte da stvorimo mogućnost da sve to sprovedemo u praksi“.
Kako da se postave prosvetni radnici, predavači, razredne starešine, kako da uspostavimo sistem?
„Poštovanjem pravila i propisa, ličnim i pozitivnim primerom. Podsećam da deca uče po modelu. Kada deca vide nasilja na televiziji, nasilje u javnom životu, kada to vide kod čoveka koji je po svemu prvi u državi, kada vide retoriku, način ophođenja i ponašanja predstavnika vlasti kod kojih se sve svodi na pa šta, svakako da im ne dajemo dobar primer“.
Kako vidite izlaz iz cele ove priče, ne samo u školama, već i u društvu?
„Ogromna je energija nakupljena, lično mislim da smo na putu novog Petog oktobra. Bilo kako bilo, moramo se vratiti jednoj normalnosti koja će rešiti sve probleme“.
