Piše: Bojan Tasić, dramaturg
Predstava Pinokio, u adaptaciji Nađe Vasilev Kovačovski i Darka Kovačovskog, inspirisana dečjim romanom Pinokiove avanture italijanskog pisca Karla Kolodija, u režiji Darka Kovačovskog i izvođenju Pozorišta Bora Stanković u Vranju, otvorila je takmičarski program u okviru 16. Festivala predstava za decu i mlade profesionalnih pozorišta Srbije Mali Joakim.
Priča o produhovljenju nežive materije koja se formira u pravo dete više je nego aktuelna u današnjem svetu.
Krajnje vešto i jednostavno, Nađa i Darko Kovačovski izvlače maksimum iz priče o Pinokiju.
Izbor scena pravi odličnu dinamiku i tempo koji deci omogućava da se zainteresuju i prate čitavu predstavu.
Svetlo svojim toplim i hladnim tonovima, u kombinaciji sa kostimom koji podseća na komediju del arte, zajedno sa maskama životinja, donosi pred publiku pravu pravcatu magiju bajke.
Laži, prevare i udvorištvo vas mogu dovesti visoko, ali vas isto tako mogu i baciti u blato, jer su stvarni i trajni koliko mehur od sapunice.
Svi se tokom života stalno nalazimo na prekretnicama i raskršćima na kojima biramo kakvi ćemo biti prema svetu u društvu koje ima svoje dobre i loše strane.
Pinokio se po tome ne razlikuje od svih nas.
Srećom, on na vreme shvata da izbori koje čini i reči kje izgovara imaju svoju težinu i posledice.
Nešto čega bi svako od nas trebalo s vremena na vreme da se podseti.
Odličnu igru ansambla predvodi Kristina Janjić Stojanović u naslovnoj ulozi Pinokija, što podjednako prate svi ostali akteri.
Lijanina u izvedbi Jelena Filipović i Mačoreli (Marko Nikolić) šeretski slikaju dvoje prevaranata, dok Baldini u igri Marka Petričevića postaje zavodljivi tiranin.
Mocarelo (Žetica Dejanović), verni cvrčak pomagač Pinokija, svojom gibkošću i pokretom nadomešćuje filmične scene akcije i jurnjave.
Dok Bojan Jovanović u ulozi Đepeta unosi sigurnost i stamenost naspram hiperaktivnog Pinokija.
Jedina smetnja koja se tokom izvođenja primetila jeste tehničke prirode, prekidanje zvuka mikrofona koji se nalaze ispod maske.
No, to nije ni najmanje pokvarilo utisak jedne dobre predstave.
Pinokio može da postane pravi dečak, kada shvati da su iskrenost, osećajnost i hrabrost ono što čini pravog čoveka.
Razgovori o predstavi Pinokio: U laži su kratke noge
Predstava „Pinokio“ (adaptaciju su uradili Nađa Vasilev Kovačovski i Darko Kovačovski, inspirisani dečjim romanom „Pinokiove avanture“ italijanskog pisca Karla Kolodija) u režiji Darka Kovačovskog, u izvođenju Pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja, izvedena je prve takmičarske večeri u okviru 16. Festivala predstava za decu i mlade profesionalnih pozorišta Srbije „Mali Joakim“.
Posle predstave vođeni su razgovori o ovom ostvarenju, u okviru okruglog stola kojeg je kao moderator vodio dramaturg Bojan Tasić.
Razgovarao je sa glumcima Bojanom Jovanovićem, Kristinom Janjić Stojanović, Markom Nikolićem, Jelenom Filipović, Markom Petričevićem i Žeticom Dejanović.
Tasić se na početku razgovora zahvalio prisutnoj deci koja su uveličala okrugli sto svojim prisustvom. Zahvalio se i glumcima na igri, te primetio da je „Pinokio“ druga predstava na kojoj vranjski ansambl sarađuje sa rediteljem Darkom Kovačovskim. Konstatovao je kako maske i scenografija deluju jako jednostavno, ali su upečatljivi za najmlađu publiku. Zanimalo ga je, da li glumci prvi put igraju sa maskama i kakav je bio proces privikavanja?
Umetnički direktor i glumac vranjskog pozorišta koji u predstavi tumači lik Đepeta, Bojan Jovanović, takođe se zahvalio deci na interesovanju i želji da učestvuju u razgovorima na okruglom stolu. Što je divna slika kojoj se svi radujemo. Potom se osvrnuo na saradnju pozorišta sa Darkom Kovačovskim, sa kojim su radili prvu lutkarsku predstavu „Nerođena devojka“. Kao što su se tada prvi put obreli sa lutkama, u predstavi „Pinokio“ prvi put rade pod maskama. Po njegovim rečima, sam proces bio je inspirativan, ali i zahtevan. Maske donose novu dimenziju, kako glumcima na sceni tako i publici. Deci se dopada izgled maski i kostima, što je samo podstreh za čitav ansambl. Uputio je i zahvalnost reditelju koji je uneo uzbudljive novine u vranjsko pozorište na radost najmlađe publike.
Tasića je potom zanimalo, koje se duhovne vrednosti i teme prožimaju u ovom čitanju Pinokia? Jovanović je naglasio kako su teme odrastanja osnove za ovu predstavu, u istoj ravni sa odnosom dece prema lažima.Glumac Marko Petričević koji u predstavi tumači lik Baldinija, vlasnika cirkusa, skrenuo je pažnju da se reditelj oslanjao dosta na biblijske motive borbe između dobra i zla. Na izvestan način, pokušali su da spoje motive pozorišta kroz istoriju, preko kostima, maski i scenskog pokreta.
Tasić je potom dao reč publici, i predstavio žiri publike koji čine polaznici glumačke radionice Pozorišta „Bora Stanković“: Hana, Vuk, Sofija, Lazar i Nađa.
Deca su jednoglasno istakla da su im se dopale maske i priča. Na podstrek teatrologa i upravnika Narodnog pozorišta Niš, Spasoja Ž. Milovanovića uporedili su film i predstavu Pinokio. Istakli su veće tehničke mogućnosti filma, na šta je glumac Marko Petričević objasnio da pozorište možda manjka sa tehničkim mogućnostima u odnosu na film, ali da zato pomaže deci kako bi mogli da razviju maštu, kroz nagoveštaje.
Vuk pored lepih kostima i maski ističe odličnu igru, naročito scenski pokret.
Glumicu Kristinu Janjić Stojanović, koja je glumila Pinokia, zanimalo je da li su deca imala problem sa maskama koje imaju jedanu ekspresiju lica i zato što nisu videli mimiku ispod maski?
Iz publike se javio teatrolog Milovanović kako bi pohvalio dramatizaciju i uvezanost motiva. Takođe, skrenuo je pažnju da su glumci uspešno prevazišli tu jednu ekspresiju koju pruža maska. Pokretima telom i pozama uspeli su da dočaraju svaku emociju. Mada na momente dolazi do prezasićenja zbog takvog načina pokreta, dok mu prisustvo dekoratera na sceni izgleda pomalo anahrono. Na šta glumac Jovanović skreće pažnju da glumci, zbog maski, imaju limitiranost vidnog polja, te se zbog toga pojavljuju dekorateri.
Glumica Jelena Filipović, koja tumači Lijaninu, nagoveštava da su u radu sa rediteljem krenuli od „azbuke“ lutkarstva. U procesu rada na „Nerođenoj devojci“ koristili su se lutkama, dok su u „Pinokiu“ glumci u izvesnoj meri sami lutke.
Sofija, koja gleda predstavu po drugi put, pohvalila je radnju, dok je zamerila prekide zvuka mikrofona koji su ispod maski. Ističe odličnu igru glumaca i hvali njihov veliki trud .
