Legendarni poslastičari Vranja: Krsta i Mile Bombondžija - majstori na crvenci

Da li se i vi sećate onih davnih, starinskih, neprevaziđenih, meraklijskih mirisa i ukusa koji su se širili našom kaldrmom, sokacima i avlijama našim, čaršijom u Vranju?

Obojili su nam dane, korake i prve ljubavi vanilom, marcipanom, šećerom i lepotom vremena koje nam još uvek klija u duši, jer je opijum za naša čula, merak za našu dušu koja je bila spokojnija tada, nekad, opijena toplinom južne kuhinje slatkiša, pita, hleba i bureka. A možda su, neki od nas, još u zabavištu, na osunčanom sokaku ili kraj ljuljaški u parku - dobili od male prve ljubavi baš neku slatku lulu, kišobrančić od marcipana, tatliju, šaku mirisnih bombona iz tegle nekih ondašnjih slatkih kućica vranjskih, prepoznatljivih po magičnom mirisu.

I probali smo mi raznovrsne kolačiće i poslastice slatke: francuske kroasane, belgijske vafle sa višnjama, američke pite, holandski kla sa jabukama i likerom! Ma, ko je od nas odoleo kolačima sa turske pijace u Istanbulu?

Zar nisu divni kroasani u Nici, američke krofnice, nemački kolač od sira, mađarski kurtoš-kolač, engleski kolači sa voćem, da i ne govorim o ambalaži i načinu na koji su tako fino i skupo upakovani, pa mame!

Ipak, dragi moji, ja znam da i vi to znate (bar oni Vranjanci, Vranjanke i malečki Vranjančiki od ranije) - može li išta od toga zameniti onaj ukus, onaj miris čika Krstinih crvenaca, tatlija, baklava i tulumbi, a kad se umesi pita ili propeć, trčali bi sa praznom šerpicom u ruci - samo da požurimo, samo da se ne proda ono slasno i čvrsto kiselo mleko iz čika Krstinog dućančeta u glavnoj ulici.

Bila sam tek dete i mnogo sam volela čika Krstu i taj njegov mali, slatki raj, sa izlogom u kome su uvek primamljivo visili sočni i sjajni rumeni crvenci, koji su podrhtavali od promaje, kad se vrata dućančeta otvore a čika Krsta usne razvuče u šeretski osmeh:
"Izvolite? Sve je sveže i danas!"

Majstorski okačeni i provučeni tankim koncem (ma kakav gemišt, nije to ni blizu, nikako da objasnim prijateljima iz današnje Koštane), ti su, crvenci, mamili posebno nas, decu iz komšiluka i cele čaršije a njih je ovaj vredni trgovac slatkiša sekao makazama, ko koliko želi! Pa i maleni komad je Krsta sekao, samo da izađe u susret kupcu.

A mi, deca - potajno smo se nadali da promaši, pa da iseče malo duži komad, kad smo mu na dlanovima pokazivali koliko dinara imamo za ovu rumenu poslasticu.

Deda Krsta, čika Krsta, Krsta crvendžija, bombondžija, bio je vlasnik mirisnog i slatkog dućančeta, najpre onog na uglu Jug Bogdanove i glavne ulice, zatim i u glavnoj ulici.

A rođen je davne 1902. godine u Slivnici. Došavši u Vranje i stekavši diplomu i majstorsko svedočanstvo u Kraljevini Jugoslaviji 1937. i 1938. godine (nije bilo lako doći do tih diploma, samo najvredniji su uspevali), otvorio je tih godina dućan.

Živeo je kao podstanar u Kumanovskoj ulici, a zatim je kupio i kuću od Mite Atanca, možda prvog predsednika opštine u Vranju (u sadašnjoj Ulici Oca Justina, tada Ulici Vladimira Nazora). Kasnije je kuću prodao vranjskom trgovcu Danči Vunovlačaru.

Umro je 1976. godine ali je do svoje smrti provodio vreme među svojim slatkišima i sa posinkom Miletom Ilićem, koji je nastavio "slatku" Krstinu tradiciju i posle Krstine smrti, a evo, danas se time bave i njegove ćerke, i to je predivno!!

Imao je čika Krsta nekoliko saksija sa cvećem u radnji. Ponekad bi ih zalila vodom iz moje limene kofice, a on mi napunio džep bombonama, pozdravio mog deda Stojana i ujutru svratio na kafu, pričajući o porezu i komunjarama i "što ni kuće i zemlju uzedoše, katili, crkli dabogda!"

Sećam ga se uvek nasmejanog, šereta, sa kao sneg belom keceljom, uljudno i srdačno pozdravljajući mušterije i prolaznike, a često bi i na ispruženi dlan kojeg siročeta ili beskućnika - stavio neki slatkiš, posebno oko praznika, napomenuvši da se ne "ualujev stalno".

Ah, divnog li vremena!

Sve je bilo u znaku sunca , iskrenog druženja, skromnog.

Čaršija mala, ali lepa, topla, uz hladno i čvrsto kiselo mleko i tegle sa šarenim bombonicama i ukusnim kolačima, živela je i radovala se svim verskim praznicima.

Naročito je za Uskrs bilo gužve u glavnoj ulici, gde su mnoga deca (devojčice u belim soknama i sa mašnama u kosi), ponekad dugo u red stajala i strpljivo čekala na svoju poslasticu.

Čudesni ambijent na vranjskoj užarenoj kaldrmi vraćao je u tradiciju, prošlost, sećanje na pretke, goreo temperamentom i domaćinskom dušom, bacao nas u zagrljaj naših majki i očeva, u bakino i dedino krilo, dok smo, umazani pekmezom koji je virio iz krofni posutih prah-šećerom - preskakali konopac, igrali pajčiki i klendzarku u avliji ili na asfaltu, mahali klik-klakom, uvek uz "nesto slatko".

Pa bi trčali opet u toplo i bezbedno naručje voljenih, čekajući dedinu penziju i da nas nana povede na pijac, sa cegerom u ruci.
Iznudivši od nje prolazak pored čika Krste.

I bili smo veseli ceeeeo dan!

Danas se neki Dani Vranja uveliko spremaju, teku, dani koji su izgubili sjaj i smisao i okrenuti su svima, sem nama, Vranjancima.

Pored poslastica našeg detinjstva, potrebna nam je, izgleda - drugačija hrana, hrana duše i uma- pozorište, bioskop, čitaonice, igrališta, knjižara.

A što i da ne - i neka velika, dobra, starinska poslastičara Miloja Ilića - čika Mileta, posinka Krste bombondžije, koji je uvek vredno, i s velikom ljubavlju, i posle Krstine smrti svojom rukom pravio slatkiše, "svilene bombone", petličiki, zagoretke i crvence, pa i slane sitnice za đačke odmore u Vranju i okolini.

On je 1956. otišao iz sela Bogoševa na zanat u Surdulicu, kod jednog čika Dragija, u bombondžijsku radnju Crvena zvezda, a 1959. godine došao u Vranje kod Krste.

Krsta ga je posinio i ostavio mu u amanet svoju poslastičaru, čim je video koliko je vešt i vredan taj mladić.

Duh starog Vranja i dalje se prenosi u slatke, male proizvode kroz nove naraštaje Krste i Mileta koji su život tome posvetili, uz reči "da drugo i ne znaju da rade."

Možda će unuci i unuke Miletovi da stvaraju neke bolje Dane Vranja, u kojima će uživo demonstrirati vranjsku kuhinju sa svim meraklijama vranjskim, koji znaju šta znači čuvati tradiciju, zanatstvo, poštovati staro znanje, majstorstvo i trud svih zanata i poslova ljudskih.

Da zamirišu Dani Vranja opet na vanilu i čvrste crvence, na vranjske tatlije , baklavu, tulumbe, na pite i propeće, ajvar, samse, jabuke, dunje i dudinke, grojze, na šećernu penu.

Nek budu to naši dani, obavijeni vranjskom trubom, mesečinom i zorom, našim južnim zvukom i pesmom, sa onim "kude si bila, Karakoco", sa južnomoravskim dijlektom najlepšim na svetu, sa ubavinju vranjskih devojaka, momaka i ljudi s dušom, sa sećanjem na staro, a vredno.

Jer, siromaštvo i kad dođe, kad zakuca na vrata - može biti odgurnuto bar dušom, a duša Vranja, nadam se, još uvek nije ukaljana lažnim bogatstvom novog koje je nadošlo ali koje ne budi treptaje onog detinjstva i blagost ruku naših voljenih kojih odavno nema više.

Oni su ostavili trag u nama i našem gradu kaldme, poslastičara i avlija s's ubavi bunarčiki, loznicu, trendafili i razne kitke, s's basamaci i sokaci i sofre prepune ukusnih vranjskih đakonija.

Njihovi su recepti dragoceni jer prepisuju tradiciju, poštovanje starina, skromnost i čistu ljubav prema čoveku, bez luksuza i sjajnih dekoracija i ambijenata "pod konac".

Poštujmo te recepte, sećajmo se naših vrednih predaka i njihovih slatkih majstorija u kojima sve vri od ljubavi, a današnjicu ispunimo baš takvim lekovima za naše spokojstvo. Verujem da nećemo pogrešiti.

S poštovanjem, neko koj si mlogo voli slatke rabote da si jede. Al’ onej, od porano...