Naša poznata glumica Kalina Kovačević pojavila se u sredu uveče na daskama Pozorišta Bora Stanković u Vranju, u ulozi Elen u predstavi Rat i mir, koja je izvedena pete takmičarske večeri 42. Borinih pozorišni dana. Ovo ostvarenje je po Tolstojevom romanu (dramatizacija Fedora Šilija) režirao Boris Liješević. Gostovanje Narodnog pozorišta u Beogradu bila je prilika za intervju sa Kalinom Kovačević.
Kako doživljavate značaj pozorišnih festivala kao što su Borini dani u Vranju?
- Festivali su kao žila kucavica kulture u Srbiji, ne može sva kultura biti smeštena u Beogradu, Novom Sadu i još dva grada. Na ovaj način se regeneriše i ubacuje sveža krv u sve institucije u Srbiji. Ljudi imaju mogućnost da vide različita pozorišta i kako ona rade, mentalitete, kolege, jer svako pozorište je posebno. Drugačiji je osećaj kad uđete u Narodno pozorište, u Jugoslovensko dramsko pozorište, Beogradsko dramsko pozorište, tako je i ovde u Vranju. Ono što je jako važno je da publika ima festivale jer se edukuje, ali kultura je tu i da zapita gledaoca. Možda smo zaintrigirali mlade večeras da uzmu i pročitaju Rat i mir.
Svakako.
- Zato mislim da je važno. Uz to, Bora Stanković je moj omiljeni pisac, danas sam otišla do njegove kuće, prosto sam morala. To je širenje kulture, saznali smo nove stvari, gde je živeo, spoznali smo duh tog vremena, Borin način života, pa i pisanja. Osećam se kao da sam bila u njegovim komadima, i jako sam srećna što sam ovde, jer nisam imala priliku pre da budem. Takođe me raduje što je u sali bilo krcato večeras.
Kad govorimo o savremenim dramskim tekstovima i klasicima, izvesno je da su nam oboje neophodni. Kako se vi ophodite prema jednima i drugima, pomažete li se možda klasicima u tumačenju savremenog teksta?
- Večeras ste videli predstavu urađenu na vrlo inteligentan način, gde se klasik Rat i mir potpuno osavremenjuje, ako mogu tako da se izrazim. Slušam Napoleona kako priča o ljudskoj vladi, ili kada pričamo o položaju žena gde se vode borbe na tim poljima kao nikad pre, ako mene pitate. To je naša savremena borba umetnika i umetnica da se borimo za prava žena, ili za pravo govora, razmišljanja, stavova, i protiv rata. Ovo je antiratna predstava jer se rat ne prikazuje, sve je napravljeno na savremen način kroz muziku, igru i emociju i tako se prikazuju nagoni za ratom. Opet, volim svoj lik Elen jer ona meni predstavlja savremenu ženu, ali ne u negativnom smislu. To je jedina žena koja do kraja ima svoje ja, koju muškarci slušaju i ne dovode u pitanje njeno mišljenje. Jeste da u početku Pjer kaže da je ona glupa, ali duboko se prevario, jer Elen je mozak cele operacije. Ako površno čitate reći ćete da je Elen primitivna i površna, ali daleko od toga. Mislim da bi Elen u savremenom svetu bila vrlo uspešna biznis žena, uz to obrazovana.
Apsolutno. Pomenuli ste svoju ljubav prema Bori, i ja sam sigurna da bi Sofka jako volela Elen i da bi se razumele.
- (Smeh) Odlično bi se razumele, tako je! Sve su to jake individue, i to je ono što je važno u današnje vreme. Živimo u vremenu kada ne postoje individue, mladi se trude da budu „kopi pejst“. Treba bežati od toga i, nažalost, to se ubacilo u umetnost gde imate mlade glumce i umetnike koji se trude da se prilagode tržištu. Umetnik nije tu da se prilagođava, umetnik je tu da zapita, iznenadi, da vas ostavi bez teksta, da se sutradan kod kuće zapitate i počnete da postavljate svoja pitanja.
Hvala vam na ovom sjajnom razgovoru!
(Razgovarala Ana Ogrizović)
