Piše: Ljubomir T. Dević
Pet godina uspešne saradnje sa slikarom i profesorom Aleksandrom Sašom Đorđevićem iz Vranja, obeležava ne samo jedan važan jubilej, već i dokaz da se umetnost i prijateljstvo mogu preplesti u trajne vrednosti koje povezuju ljude, gradove i čak – države.
Moje prijateljstvo sa Sašom traje više od četvrt veka – još od dana kada sam stupio u brak i postao zet u Vranju.
Sećam se njegovih roditelja na našoj svadbi – vedrih, nasmejanih, punih topline i dobrodošlice, posebno zbog činjenice da sam bio iz Berana, a i njegov otac nosi gorštačke korene iz Crne Gore.
Ta duhovna srodnost nikada nije iščezla – naprotiv, vremenom je postajala samo snažnija.
Aleksandar Đorđević, vranjski akademski slikar i dugogodišnji profesor likovne kulture u Gimnaziji Bora Stanković u Vranju, deo je međunarodne grupe umetnika čiji su radovi bili izloženi u galeriji Culterin u Berlinu 2023. godine, kao i godinu dana ranije u Sijetlu, u Sjedinjenim Američkim Državama.
Njegova posvećenost nastavi, ozbiljan pristup obrazovanju i nepresušna ljubav prema umetnosti čine ga primerom kako treba izgledati jedan kulturni radnik i prosvetitelj.
Umetnost koju stvara u svom ateljeu nije samo tehnika – to je i emocija, i istorija, i mit, i lična tragedija i narodna epopeja.
I upravo tako su nastale i dve uljane slike koje sam mu, sa punim poverenjem, poverio – portreti mog direktnog praprađeda na očevoj strani, vojvode Ilije II Lijovića Kosorića, i njegove voljene ljube, lepe Angjelije-Jane.
Priču o njima, koju je u svoje vreme zabeležio i Vuk Karadžić, nosim kao porodični ep, usmeno predavan kroz generacije: Ilija, postradali pod šatorom u Pašinoj Vodi od ruke Mehmed-paše Selmanovića, i Jana, koja, junački i dostojanstveno, istom merom vraća čast porodici – odrubivši glavu neprijatelju tokom noći, u srcu obmanute strasti.
Taj događaj iz 1705. godine, iako u istorijskim maglama, u Sašinom slikarstvu dobija nov život – bojama, potezima, senkama.
On nije samo naslikao likove – on je dočarao duh vremena, tragediju i hrabrost, ljubav i osvetu, čast i smrt.
I to je ono što čini njegovu umetnost ne samo vrednom, već i duboko istinitom.
Kao dugogodišnji kulturni radnik u Švedskoj, kao srpski aktivista u dijaspori, sa ponosom mogu reći da saradnja sa Aleksandrom Đorđevićem predstavlja jedan od najsvetlijih primera kulturnog mosta između naše otadžbine i sveta.
Njegov rad zaslužuje priznanje, podršku i – što je najvažnije – trajno poštovanje.
Neka sledeća godina bude još plodonosnija.
Zajedno u umetnosti, zajedno u pamćenju, zajedno u srpskoj priči.
(Autor je kulturni i prosvetni radnik iz Malmea, Švedska)
