Najvažniji datumi srpsko-albanskih odnosa u periodu posle Slobodana Miloševića su 20. i 31. maj 2001. godine. Najpre je ovog prvog datuma pre dvadeset godina stavljena tačka na oružani sukob, koji je na jugu Srbije trajao nešto više od šest meseci, a potom je 31. maja država uspostavila suverenitet nad delom svoje teritorije koju su za to vreme pod kontrolom držali naoružani Albanci. Ova dva datuma od pre dvadeset godina otvorila su novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca, ne samo na jugu Srbije. Novinar iz Vranja Radoman Irić, koji se prirodom i karakterom srpsko albanskih odnosa bavi trideset pet godina, upustio se u rizik da nam slikom i rečju, kroz feljton koji objavljivljujemo svakog dana, predoči ključne događaje i ličnosti koje su obeležile srpsko-albansku društvenu scenu od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, s akcentom na oružani sukob 2000/2001 godine.
Piše: Radoman Irić
Vranje - Na osnovu Plana i programa za rešavanje krize u opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa, koji je, po njegovom autoru nazvan Čovićev plan, iz Koordinacionog tela je 21. maja 2001. godine upućeno pismo Piteru Fejtu, ličnom izaslaniku generalnog sekretara NATO, u kome se kaže da se na osnovu Plana i programa garantuje opšta amnestija za sve pripadnike OVPMB „koji polože i predaju oružje, municiju, uniforme i svu opremu koju ilegalno poseduju“.Potpise na ovo pismo stavili su potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđu Nebojša Čović, komandant Združenih snaga bezbednosti, general Ninoslav Krstić i komandant Specijalnih snaga policije Goran Radosavljević Guri.Dva dana kasnije, 23. maja 2001. godine, na zajedničkoj sednici Savezne i Vlade Srbije, usvojene su dve istorijski važne informacije: Ulazak združenih snaga bezbednosti u KZB i Javna izjava „Amnestija je izlaz“.Lični izaslanik generalnog sekretara NATO Piter Fejt je istoga dana čestitao vladama SRJ i Srbije na postignutim rezultatima u procesu mirnog rešavanja konflikta na jugu Srbije.Potom je tekst Amnestije, kao plakat, bio istaknut na svim javnim mestima u Kopnenoj zoni bezbednosti i selima u kojima žive Albanci ili je kao letak deljen na istim lokacijama. U tom tekstu je bilo navedeno da jugoslovenske i srpske snage bezbednosti raspolažu tačnim podacima o svim građanima albanske nacionalne zajednice iz Preševa, Bujanovca i Medveđe koji poseduju oružje, municiju, mine i drugu vojnu opremu. Na taj način ih obaveštavaju da taj svoj ratni materijal predaju bez posledica do 31. maja te godine.Ogroman ili najveći broj pripadnika paravojne formacije Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB) i jedan manji broj građana to su učinili do predviđenog roka. Međutim, jedan manji broj pripadnika OVPMB ogroman ratni potencijal oružja i municije zakopali su na više od 30 lokacija koje su kasnije otkrivene angažovanjem pripadnika Vojske SRJ.
Savezna skupština je 4. juna 2002. godine usvojila Zakon o amnestiji koji se odnosi na sve državljane Jugoslavije osumnjičene da su učestvovali u terorističkim aktivnostima (ali ne i ratnim zločinima) od 1. januara 1999. do 31. maja 2001. godine. Postupak primene ovog zakona sproveden je prema odredbama tadašnjeg Zakona o krivičnom postupku.
Na terenu je situacija bila često drukčija. Tako su, prema izjavi Novice Zdravkovića, načelnika policije za Pčinjski okrug, do 13. januara 2001. godine Okružnom javnom tužilaštvu u Vranju podnete 43 krivične prijave protiv 32 osobe zbog krivičnog dela terorizma, kako su vlasti kvalifikovale delovanje OVPMB. U ovom i drugim slučajevim srpski pravosudni organi su postupali suprotno stavovima Zakona o amnestiji.Istovremeno su pripadnici srpske zajednice, posebno oni u Bujanovcu Preševu i Medveđi, kao i njihovi lokalni funkcioneri i politički lideri, bili žestoko protiv ovakvog postupka srpskih i jugoslovenskih vlasti prema pripadnicima OVPMB.
Nastaviće se...
Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontaktiranja redakcije i odobrenja autora feljtona.
