Individualno psihološka analiza Stankovićeve Sofke

Vranje - Snažno i sveprisutno osećanje manje vrednosti i ništa manje jaka težnja da se ono prevaziđe, nigde nisu našli tako celovit izraz kao u životu i delu Alfreda Adlera. Uobličenje jednog takvog psihološkog učenja kakva je individualna psihologija, moglo je da nastane samo kao rezultat kompenzacije ličnog poražavajućeg osećanja manje vrednosti. I, zaista, iz Adlerove biografije saznajemo da je u ranom detinjstvu bio veoma kratkovid, rahitičan, da je jedva ostao živ posle jedne teške upale pluća. Nevolje uzrokovane organskim neadekvatnostima nastavljaju se u toku školovanja: matematika je, sa svom svojom apstraktnošću, postavila nove, nesavladive zahteve pred mladog i krhkog Adlera i on ponavlja prvi razred gimnazije, dobivši od svojih nastavnika etiketu beznadežnog slučaja. A onda, iznenada, dolazi do preokreta: mladi Adler, kao čudom, uspeva da savlada sve zagonetke matematike i postaje najbolji matematičar u razredu. Posle naglog fizičkog oporavka odlučuje se za studije medicine, sa osnovnom motivacijom da se bori protiv smrti.

Ove činjenice ponovo nas dovode do uverenja da svekoliko stvaranje ima korene u snažnim unutarnjim, ličnim faktorima, u ličnim konfliktima koji dolaze do eksternalizacije u delu stvaraoca, nalazeći u njemu svoj izraz i izlaz. Taj proces možemo nazvati sublimacijom ako se priklonimo Frojdovoj psihoanalizi ili pak kompenzacijom osećanja manje vrednosti, ako prihvatimo teorijske postavke individualne psihologije Alfreda Adlera. Stvar je teorijskog opredeljenja kojim ćemo pojmovima opisati i objasniti stvaralački proces. Međutim, autobiografski, i u izvesnom smislu terapijski momenat u stvaralaštvu, po našem (i ne samo našem) mišljenju je nesumnjiv.

Cilj ovog rada nije, međutim, otkrivanje takvih, unutarnjih poriva za bogato literarno stvaralaštvo Bore Stankovića i njihovo dovođenje u vezu sa prevazilaženjem osećanja manje vrednosti i nedovoljnosti, fizičkog ili psihičkog porekla. Prećutno usvojivši navedenu pretpostavku, pokušaćemo da njegove književne likove objasnimo pojmovima Adlerove individualne psihologije: težnjom ka moći, osećanjem nesigurnosti i manje vrednosti, muškim protestom, kompenzacijom i nadkompenzacijom, fiktivnim ciljem, linijom-vodiljom itd.

Individualno-psihološka analiza Sofke, junakinje romana Nečista krv, predstavlja tek uvod u širu studiju, čiji je cilj da veći broj Stankovićevih likova sagleda u svetlu Adlerove individualne psihologije i time da skromni doprinos svestranijem upoznavanju široke i duboke psihološke problematike jednog od naših najvećih književnika.

Krenimo, dakle, najpre od Sofke i pokušajmo da rasvetlimo razvojni put formiranja njene neurotične individualnosti polazeći od konstelacije porodičnih odnosa. Ili, rečeno jezikom Adlerove psihologije: pokušajmo da rekonstruišemo njenu vodeću liniju, oformljenu još u najranijem detinjstvu, koja će se dosledno, kao crvena nit, provlačiti kroz čitav njen životni stil.

Sofka je jedinica – činjenica koja, prema Adlerovom mišljenju, u velikoj meri određuje formiranje životnog plana i njegovo usmeravanje prema fiktivnom krajnjem cilju – postizanju nadmoći.

Od najranijeg detinjstva ona je okružena ljubavlju i pažnjom cele porodice, obiljem i izobiljem, ali i jednom specifičnom porodičnom atmosferom koja će ostaviti dubok, neizbrisiv trag u njenoj duši.

Cela istorija njene porodice, još od najdavnijih predaka, o kojima je Sofka tek po čuvenju znala, bila je prožeta gomilanjem bogatstva.

Prema Adleru, to je jedan od osnovnih oblika kompenzatorne ideje – „želja da se ima sve“. Sav taj sjaj: kuće sa avlijama, srebrnim sahanima i zlatnim zarfovima, bezbrojni čivluci, vinogradi, njive, seraji, raskošne haljine i ukusne đakonije – sve je to postojalo od vajkada gotovo isključivo u funkciji distanciranja od ostalog, „spoljnog“ sveta. Međutim, sa istom brižljivošću sa kojom je tom svetu stavljano na znanje čime sve raspolažu Hadži-Trifunovi, od njega su sakrivane sve bolesti, nedaće, poroci.

„I valjda zbog toga spoljnog, neblagodarnog sveta, od koga su se oni toliko odvajali, bežali, ali kojega su se toliko isto i bojali, jer je usled zavisti, taj svet uvek gotov da se podsmene, siti i zazloraduje – znalo se: da oni, od uvek, što god bi se desilo u njinoj rodbini, sve brižljivo kriju i taje.“

Ta manifestna nedoslednost stavova prema okolini, izraziti prezir pomešan sa prikrivenim strahom, mogu se objasniti postojanjem jedne neurotične porodične organizacije, fiktivnim ciljem nadmoći postavljenim u davnoj prošlosti od ko zna kog Sofkinog pretka, koji će se prenositi s generacije na generaciju, kroz vaspitanje za takvu porodicu – tvrđavu.

Jer, „pravilno shvaćena pojedinačna kretanja moraju u njihovom međusobnom odnosu dati kopiju (jednog jednoobraznog životnog plana i njegovog krajnjeg cilja“.

Ako se i prezir prema tom „spoljnom“ svetu i strah od njega shvate kao dve manifestacije istog fenomena – zaštitničke nadgradnje ličnosti, onda se u potpunosti gubi prividna suprotnost ovih osećanja. Hadži-Trifun i njegova porodica kao da stalno teže da probiju granice koje pred njih postavlja realnost, sve novim i novim kupovinama i gotovo fetišističkim odnosom prema tim reprezentantima njihovog bogatstva i moći. Pri svemu tome postoji strah, kao izraz neurotične opreznosti i strašljivog očekivanja budućih nesreća.

Na sledeći način Adler prati transformacije ovakvih neurotskih obezbeđenja:

– Bojažljivost; na pr. kao da bih mogao izgubiti novac, mogao biti degradiran, „dole“;
– Strah: kao da ću izgubiti novac, kao da ću biti degradiran;
– Melanholija: kao da sam izgubio novac, kao da sam degradiran“ .

Kada sa oslobođenjem od Turaka počne materijalno propadanje čuvene porodice, kada se u potpunosti ostvare tamna predviđanja predostrožne psihe, kada, dakle, unapred prihvatanim, stanjem koga su se plašili nisu uspeli da izbegnu stvarnu opasnost, težnja ka nadmoći još više dobija u snazi, korišćenjem drugačijih sredstava: naglašavanja, potenciranja, lažljivosti, hvalisavosti.

Kako se Sofka razvijala u tim uslovima?

Dramatična promena ekonomskog položaja porodice jedan je od važnijih objektivnih činilaca koji doprinose formiranju linije vodilje, kako je pokazao Adler u svojim mnogobrojnim analizama. I u ovom, kao i u slučaju delovanja mnogih drugih spoljašnjih faktora, presudan je, međutim, dečji doživljaj cele situacije. A Sofka je dramatično i bolno shvatila celu situaciju, iako je u odnosu na nju posebno brižno sprovođeno već ustaljeno sredstvo Efendi-Mitinih: prikrivanje nesreće i sramote.

Stanković nas majstorski, posredstvom gradacije, dovodi do Sofkinog načina poimanja opore stvarnosti, do njenog razgrtanja misterioznih velova pojačane ljubavi cele familije, pažljivog sklanjanja od razgovora odraslih, kupovina skupocenih haljina.

„Ali ubrzo se Sofka dosetila. Videla je: da joj mati zato tako skupe haljine daje, da bi je tom skupocenošću uverila kako zaista to on, otac, šalje, bojeći se da ga ona, kao svako dete, ne bi sasvim zaboravila ili ga čak omrzla što nikako k njima ne dolazi, što nju i „mamu njenu“ ostavlja uvek tako same ...“

... Isto tako kao što je za materino zavaravanje znala, znala je i za sve ostalo što se oko nje događa i zbiva. Osobito ono otimanje rodbine oko nje, Sofke, kada su ona i mati ostale same posle očevog napuštanja, tobož prelaženja u Tursku. A Sofka je i tada već znala da sva ta ljubav i nežnost rodbinska, dolazi kao od neke slutnje, predosećanja nesreće koja već počinje da se događa. Međutim, sve to nije trebalo.

Odavna je Sofka za sve to znala.

... Sofka je oduvek, od kako pamti za sebe, - znala za sve. I kao što je, nikad ni za šta ne pitajući, osećala i razumevala sve što se oko nje događa, tako je isto znala i za sebe šta će s njome biti...“

Upravo takva rana senzibilizovanost Sofkinog psihičkog aparata uverava nas da je fiktivni cilj nadmoći već postavljen i da se u životnom stilu Sofke naziru crte neurotičnog karaktera: te preosetljive predstraže, ti pipci kojima uspostavlja kontakt sa okolinom i budućnošću, ta neprestano aktivna pažnja pomoću koje se bude plašnje, nade, sumnje, iščekivanja, pokušavajući da zaštite psihu od iznenađenja i degradiranja osećanja ličnosti.

U takvim uslovima osećanje za zajednicu, koje je, prema Adlerovom mišljenju osnova za razlikovanje između korisnih i nekorisnih ispoljavanja težnje ka nadmoćnosti, nije ni moglo da bude razvijeno. Prerano izgrađen i previše rigidan Sofkin životni plan, nije bio nikakvim roditeljskim uticajima preusmeravan ka korisnoj strani života, prema drugim ljudima. Naprotiv! Takav plan se uklapao u postojeću konstelaciju porodičnih odnosa, u porodičnu atmosferu koja je već postigla autonomnost, postala sama sebi cilj i svrha, i uzdižući se iznad ljudi koji su je izgradili počela da gospodari njima. Iz tih je razloga Sofka pretrpela velika socijalna oštećenja na samom početku života. Iz tih će razloga čitav njen docniji život teći na nekorisnoj strani i brzo je dovesti do muškog protesta.

Sofka, svojim poreklom oduvek izdvojena od drugarica, počinje da se izdvaja od njih i lepotom, zasenjujućom, zapanjujućom. Njihova zadivljena kliktanja: „Ao, Sofke! Jao kakva si i kolika si!“ najpre su joj pričinjavala zadovoljstvo rasplamsavanjem sujete, ali su ubrzo postala sasvim nepotrebna. Sofka se potpuno izoluje od spoljašnjih utisaka, zatvara se u svoj začarani narcisoidni svet satkan od divljenja sopstvenoj lepoti i opojnog, slatkog osećanja samozadovoljstva.

„Ta je njena lepota učini ako ne gordijom, a ono srećnijom. I to ne zato što je njome muškarce zaluđivala i mučila, nego što je zbog nje i sama sobom bila zadovoljnija.“

Jedino što je remetilo tako stvoreni mir i spokojstvo, bila je misao koja se uvek javljala pred kraj zime, sa prvim nagoveštajima proleća: „kako će sada, ovoga proleća i leta, možda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se koja nova devojka, koja će nju svojom lepotom baciti već jednom u zapećak i učiniti je – usedelicom“.

Sofka, međutim, nalazi način da obuzda i zauzda tu misao – zmiju, način koji je upravo izraz njenog muškog protesta, njene goruće želje da po svaku cenu bude „gore“: „otkriće se, pa čak i podati uinat javno, pred celim svetom, samo da ih uveri kako njenoj lepoti, razbludnosti njene snage, i vreline i strasnosti nije mogućno da ikoja bude ravna.“

Ovakvu sklonost ka prestupu možemo shvatiti kao proboj muškog protesta, jer Sofkin kompenzatorni ideal iznuđuje fiktivnu smernicu koja obezvređuje sve, pa i čak i kruti moral patrijarhalne sredine.

I muški protest, kao i sve ostale mehanizme obezbeđenja ličnosti, možemo pratiti još iz Sofkinog ranog detinjstva, iz njenog odnosa prema roditeljima.

Adler tvrdi da incesta nema. Ono što daje privid incestne konstelacije jeste naglašena nesigurnost devojčice koja je približava ocu kao konkretizovanom idealu moći. Svojom ljubavlju i nežnošću prema njemu, ona brzo uči da vlada njime, pokazujući na taj način da je superiornija od majke. Navodi seksualni kontekst ovih zbivanja samo je metafora.

Najranija zbivanja u porodičnom trouglu do kojih dopire Sofkino sećanje u najprimarnijem vidu potvrđuju ovu Adlerovu tezu. Miris očevih suvih, nežnih prstiju što su je milovali, njegova tepanja, odlazak na čivluk u Donje Vranje i očeva pesma, isprva tiha, a onda sve zanosnija, glas što se razlivao po reci, topolama i bašti i, iznad svega, beskrajna majčina sreća i blagodarnost Sofki što joj je ona, njeno dete, opet vratila muža i njegovu ljubav – sve će to zauvek ostati u Sofki kao memento.

Već tada Sofka postaje svesna svoje dominacije nad majkom, večito ćutljivom, suzdržanom i zahvalnom što je otac uzeo i uzvisio je k sebi. Time, istovremeno, ona manifestuje protest protiv ženske sudbine, ovaploćene u majčinom životnom stilu, dok će otac još dugo predstavljati posednika moći. Ova činjenica predstavlja osnovu za zauzimanje stava prema suprotnom polu, o mladoženji, njegovoj snazi i ludim, strasnim ljubavnim noćima s njim, iščilela su pred svešću „da nikada neće biti takvog koji će moći da bude veći od nje, da bi se ona osećala sva srećna, što takav, lepši i viši od nje i po svome poreklu i po svojoj lepoti, njenu snagu i lepotu troši i rasipa“.

I na ovom mestu suočavamo se sa tipičnim odbranama koje neurotični karakter preduzima da bi sačuvao ličnost od mogućeg poraza.

„Jedan od najefikasnijih stavova neurotičara jeste da takoreći pollice verso meri stvarnog čoveka prema jednom idealu, pošto na taj način može da ga obezvredi koliko god hoće... Prisila proizilazi sama po sebi usled isključivanja normalnog erotskog cilja. A životni plan glasi: izolacija, odbijanja osećanja zajednice i gušenje svih sposobnosti za odanost – zato što se nestajanje u zajednici oseća kao prepreka težnji za dominacijom.“

Otuda njeno otvoreno pokazivanje pred „muškima“, suprotno nepisanim zakonima patrijarhalne čaršije, prkosni pogled pred kojim su prolaznici saginjali glavu i pozdravljali je s poštovanjem i divljenjem i zadovoljni poluosmeh vladarke.

Transformišući stidljivost u njenu suprotnost – gotovo egzibicionizam, Sofka se uzdigla iznad svojih ženskih osobina, ženske prirode i sudbine, iznad čitavog muškog roda, iznad zakona svoga kraja i svoga vremena.

Opet je Sofka stekla duševni mir i ravnotežu, opet je njena linija vodilja, zacrtana prema muškoj smernici, odnela pobedu nad realnošću prirodom probuđenih nagona i običaja spoljašnjeg sveta.

Taj takav, varljiv i prividan, a tako mukotrpno stečen mir, ubrzo je ponovo bio narušen. Fiktivni cilj nadmoći zahtevao je sve nova i nova ulaganja. Sofku je, u mutnim i mračnim talasima, preplavljivalo „ono njeno“.

I takva njena stanja, kao i druge karakterne crte, možemo objasniti psihičkim hermafroditizmom. Pod ovim fenomenom Adler podrazumeva mešavinu pasivnih i aktivnih crta, crta potčinjenosti, nesamostalnosti i poslušnosti sa tajnim crtama prkosa i pobune, pri čemu se ovo cepanje, disocijacija zasniva na ženski i muški doživljenim delovima psihe. Pritom uvek preovlađuje težnja za probijanjem od devojačke poslušnosti dečačkom prkosu .

U Stankovićevom maestralnom opisu Sofkinih ludih noći u kojima je hvata ono njeno „dvogubo“, susrećemo se sa jednom, kako nam se čini, specifičnom formom hermafroditizma.

Sofka oseća da se deli, da više nije samo ona, jedna Sofka, već da oko nje, lebdi neka druga Sofka, koja jedina zna za njene najtananije i najskrivenije želje i koja, kao da je tu samo da bi ih ispunila, strasnim milovanjima i poljupcima. Sofka je, ona prva i prava, opet ta koja naređuje i zahteva, koja se ne podaje tuđim milovanjima, već ih aktivno traži i, naravno, dobija. Međutim, i ta druga Sofka koja naslućuje i ispunjava želje, opet je žena, i još više od toga: opet je o n a. Muške karakterne crte nisu tajne, skrivene iza potenciranih ženskih. Kao u običnom, „dnevnom“ životu, tako i u najsmelijim noćnim fantazijama vidimo da su upravo te crte prkosa i pobune gotovo potpuno asimilovale one druge, suprotne njima, ženske.

Uloga masturbacije je jasno uklopljena u obrazac zaštite ličnosti. Njen cilj je da izazove odricanje od partnera posredstvom formiranja osećanja krivice i, u još većoj meri, pribavljanjem snažnih telesnih zadovoljstava.

Epizoda sa mutavim Vankom bila je više izraz Sofkinog oduvek snažnog nagona za istraživanjem, ali istovremeno i provera ideje o bezvrednosti muškaraca. Krajnje promišljen izbor objekta („Pijan je – i neće znati; polunem je i neće umeti kazati!“) prirodno dovodi do ishoda već naslućenog njenom opreznom, na odbranu od poraza uvek spremnom psihom: odvratnost i gađenje prema fizičkom dodiru muškaraca od mogućnosti postaju izvesnost.

Tako je Sofka, vođena snažnom muškom vodećom linijom, gotovo dostigla svoj fiktivni cilj nadmoći: svi, i žene i muškarci bili su daleko i duboko ispod nje. Jedino je otac, efendi-Mita, još bio „gore“. Međutim, u ranom detinjstvu pokrenuta težnja ka moći stalno je dobijala snagu i prirodno dovela Sofku do želje da se uspne do njega, pa i iznad njega. I ona i u tome uspeva.

Sa počecima raspupavanja njene lepote, prvi put se javlja misao o potčinjavanju oca.

„Ali što je Sofku najviše uznemiravalo, to je što, od kada ona počela da raste i već se i razvila u ovu svoju čuvenu lepotu, on, otac, sve ređe dolazio. A ona je znala da je to sve zbog nje, kao da se nje boji.“

Dalji, postupni razvoj ove ideje o uzdizanju iznad očeve figure objektivno ne možemo da pratimo, ali na ovom mestu iznosimo pretpostavku da je Sofka, na nekom nesvesnom planu, neprestano bila zaokupljena njome. Najbolji dokaz, kako nam se čini, možemo naći u događajima oko njenog prošenja. Jedino je ideja o moći koju je i nad ocem počela da stiče, potkrepljena sećanjima iz detinjstva, mogla da vodi i zavede Sofku tako da ona, i to baš ona, Sofka, koja je oduvek sve znala i sve osećala, sada, kad se ticalo njenog života, prenebregne gorku i gruborealnu činjenicu da je isprošena, u ime očuvanja iste te očeve moći.

Posle prvog šoka, dolazi vreme samoupravljanja kako ona, baš ona sve to nije mogla da zna, da predvidi, zatim i nemi prekori ocu i majci što tako sa njome čine i to sa njome, sa kojom su se do skora s tolikim poštovanjem i ljubavi ophodili i konačno provala protesta, ne toliko uperenog prema ocu, koliko prema ženskoj sudbini, pokoravanju i potčinjavanju, kojima, eto, nije uspela da izmakne.

– Ja ne mogu i ... neću…

U slikama koje slede prisustvujemo strašnom sukobu između dve podjednako snažne životne linije koje streme istom cilju: postizanju apsolutne nadmoći. Međutim, sredstva kojima se koriste Sofka i efendi Mita upravo su komplementarna: Sofka se protivi udaji takve vrste jer ona predstavlja neočekivanu, a samim tim i najtežu degradaciju njene ličnosti, koja jednim zamahom ruši sve zaštitne mehanizme koje je dotle uspela da izgradi protiv neuspeha. Pristajanjem na takvu udaju pokazala bi Sofka da je kao i sve druge, sa kojima se tako može.
Efendi-Mita, pak, postupa tako gonjen unutarnjom prisilom, on mora, da uda, da proda kćer da ne bi obelodanio svetu, onom istom iznad koga je uvek bio tako visoko uzdignut, svoje propadanje. Njegovoj opsednutosti idejom veličine dalek je, nerazumljiv i nerazuman Sofkin otpor „jer on se samo za njenu ljubav vratio da je dobro udomi, a to što je daje za mladoženju koji je još dete, to nije baš toliko strašno, koliko je strašno ovo njegovo: što on, eto, mora sa tim Markom, seljakom da se prijatelji, da se ljubi, sa njime da živi…“

Taj prvi i neočekivani javni otpor na koji nailazi, dovodi efendi-Mitu do gubitka samokontrole i potpunog razotkrivanja pred Sofkom, pred čijim se zapanjenim pogledom u jednom-jedinom trenutku, u svoj svojoj nagoti pokazuju laži na kojima se zasnivala očeva moć.

To je trenutak Sofkinog strašnog izrastanja nad očevom, iznenada tako sićušnom i nemoćnom figurom.

„A što je najgore, znala je da je, posle ove njegove ispovesti i njegova poniženja pred njom, između nje i njega sve svršeno.
On nikada više u njenim očima neće biti onaj njen veliki tatica, efendi-Mitica i zato nikada već neće smeti da je pogleda, još manje sa njom da se pošali, nasmeje, pomiluje je, a kamoli da se ispred nje ponosno, razdragano kreće, i još traži da ga ona, poštujući ga, dvori i uslužuje.

Posle ovoga sve je to nestalo. Zna on da će joj od sada uvek biti na teretu, pošto ga ona sobom, žrtvujući sebe, svojom udajom, i održava u životu, i zato će joj uvek biti teško na duši kada ga vidi. I zato će je on stalno izbegavati. I kad baš bude morao, zbog sveta, s njome da govori, uvek će mu biti u glasu nečega plačnog, prekornog, što ga je dotle gonila da se toliko pred njom ponizi i sav otkrije u svoj svojoj nagoti i time izgubi u njenim očima sve što je imao i brižljivo čuvao…“

I tada, kada više nikakva prepreka nije stajala na putu ostvarenja njenog poslednjeg cilja, Sofka je spokojno mogla da prihvati sve nedaće, poniženja, strahovanja, da se sa unutarnjom nasladom spusti do tog čudnog, novog sveta, da im služi naslađujući se njihovim poniznim obožavanjem i da se, tim spuštanjem, uzdigne iznad bola, iznad snega ljudskog, do sličnosti sa samim Bogom.

U svom eseju Erotsko u delu Bore Stankovića dr Vladeta Jerotić, tražeći razloge činjenici što se nijedna ljubav B. Stankovića, ni ona u ličnom životu, niti ona u njegovom stvaralaštvu ne ostvaruje, piše: „Ljubav se ne postiže i ne dostiže jer se nedovoljno snažno traži, a ne traži se snažno, ne samo zbog nedovoljne strasti onoga koji voli, već i zbog unutrašnjih zabrana različitog porekla koje i samu strast nagrizaju; porekla su najčešće incestuoznog, agresivnog, usled straha od odbijanja zbog sujete koja je jača od ljubavi…“

Ovim radom pokušana je da se razradi priroda ove poslednje unutarnje zabrane na primeru junakinje Nečiste krvi, koja se, naizgled dobrovoljno, a u stvari gonjena unutarnjom prinudom, odriče ljubavi i istinskog, suštinskog kontakta sa svojim bližnjima, u korist snažne motivacione težnje za postizanjem apsolutne moći.

Nameru autora da i druge Stankovićeve likove analizira pomoću ključnih pojmova Adlerove individualne psihologije, prati uverenost da je to samo jedan od mogućnih oblika psihološkog tumačenja, kojim se tek za jedan korak približavamo razumevanju Stankonićevog bogatog literarnog opusa.