Digitalno nasilje nad ženama: Pretnja na ekranu, strah u stvarnom životu

Vranje - „Trebalo bi te silovati.“ Na internetu ovakva rečenica može izgledati kao još jedan vulgaran komentar, uvreda ili neukusna poruka. Međutim, za ženu kojoj je upućena ona može predstavljati mnogo više: zastrašivanje, ponižavanje i poruku da je njena bezbednost ugrožena. Problem je što se onlajn pretnje i seksualizovano uznemiravanje često ne procenjuju dovoljno ozbiljno, naročito kada nisu formulisani kao direktna pretnja fizičkim nasiljem.

Upravo tu počinje jedan od ključnih problema digitalnog nasilja nad ženama. Nasilje na internetu ne ostaje nužno na internetu. Pretnje, proganjanje, objavljivanje privatnih fotografija, seksualizovane poruke, lažni profili i kampanje targetiranja mogu biti deo obrasca koji se iz digitalnog prostora preliva u svakodnevni život. Žena koja prima pretnje ne zna da li će osoba sa druge strane ekrana ostati na tastaturi ili će pokušati da je pronađe u stvarnom svetu.

Dragana Đorđević, dugogodišnja aktivistkinja na SOS telefonu, usluzi koju se ženama u Pčinjskom okrugu godinama unazad pruža preko Odbora za ljudska prava u Vranju, navodi da digitalno nasilje na jugu često podrazumeva objavljivanje fotografija, video materijala ili sličnog sadržaja koji ne treba da završi na internetu.

“Digitalno nasilje je posebno opasno, jer je često upereno protiv devojčica i devojaka koje najčešće koriste društvene mreže i involvirane su u taj digitalni svet”, navodi Đorđevićeva.

Ovaj problem posebno je vidljiv kod žena u Vranju i na jugu Srbije koje su javno izložene, među njima su novinarke, aktivistkinje i druge žene koje govore o društveno osetljivim temama. Kada se novinarka suoči sa seksualnim uvredama i pretnjama zato što je objavila tekst ili aktivistkinja jer je objavila saopštenje koje se nekome ne dopada, nasilje nije usmereno samo na njihovo profesionalno delovanje. Ono često napada njen pol, telo i dostojanstvo, pokušavajući da je zastraši i ućutka.

Dejana Cvetković, novinarka i aktivistkinja iz Vranja, kaže da je tokom svog rada često bila izložena onlajn pretnjama, uvredama i uznemiravanju. Čita komentare ispod svojih tekstova i poruke koje dobija, a snimke ekrana čuva kao dokaz u slučaju prijavljivanja.

Jedna od najtežih pretnji stigla je nakon njenog teksta o pretnjama organizatorima "Prajd karavana" i novinarima lokalnog portala "Slobodna reč". Jedna osoba je, kako navodi Cvetković, „kao kroz šalu“ opisala način na koji bi trebalo da bude ubijena, uz seksualizovani komentar.

Napadi nisu ostali samo na pretnjama. Cvetković je bila meta pokušaja diskreditacije putem mejlova u kojima su pominjani njen privatni život, porodica i mesta na koja izlazi, uz širenje neistina u javnosti. Posledice su ostale i nakon što su poruke pročitane.

„Primećujem samo da sam pomalo uznemirena i oprezna nakon što objavim tekst za koji znam da može da bude okidač za nove napade na mene“, kaže ona.

Dodaje da se zbog toga već duže vreme ne oseća potpuno prijatno u svom gradu i da je umara stalna opreznost kada izlazi, jer ne zna ko su ljudi koji joj prete sa svojih ili lažnih profila.

Njeno iskustvo pokazuje jednu od ključnih karakteristika digitalnog nasilja: ono može biti fizički nevidljivo, ali posledice nisu virtuelne. Strah, oprez, anksioznost, profesionalno sagorevanje i povlačenje iz javnog prostora mogu biti posledice kontinuiranog uznemiravanja. Cvetković, međutim, kaže da napadi kod nje nisu doveli do autocenzure i da nastavlja da se bavi temama za koje smatra da su važne.

Poseban problem predstavlja rodna dimenzija napada. Novinarke se, osim sa pretnjama smrću i fizičkim nasiljem koje doživljavaju i njihove muške kolege, suočavaju sa, kako kaže, "seksualnim pretnjama, seksualizovanim uvredama i komentarima o izgledu, privatnom životu ili nacionalnosti".

„Meta često nije samo njihov profesionalni rad, već i one same kao žene“, objašnjava Cvetković.

To je važno i za razumevanje digitalnog nasilja nad ženama u lokalnim sredinama. Kada žena javno govori, kritikuje vlast, izveštava o nasilju ili otvara teme koje izazivaju podele, napad često pokušava da je vrati iz javnog prostora u privatni. Umesto odgovora na ono što je napisala, napada se njen izgled, seksualnost, porodica ili privatni život.

Problem dodatno komplikuje činjenica da nema dovoljno preciznih podataka o rodnoj dimenziji napada na novinare. Cvetković navodi da baze novinarskih udruženja uglavnom nisu kategorisane prema polu, pa se ne zna tačan broj napada na novinarke.

Prema njenom istraživanju u Pčinjskom okrugu, novinarke ređe prijavljuju napade od kolega. Jedan od razloga može biti strah da će, ako progovore o nasilju, biti doživljene kao nedovoljno jake ili kompetentne za posao.

I upravo ćutanje omogućava da se nasilje normalizuje.

Cvetković smatra da institucije u Srbiji moraju ozbiljnije da procenjuju onlajn pretnje.

Poruke poput „trebalo bi te ubiti“ ili „trebalo bi te silovati“, kaže, često se ne procenjuju dovoljno ozbiljno zato što nisu formulisane kao direktna pretnja.

„Onlajn pretnje morale bi mnogo ozbiljnije da se procenjuju, jer mogu veoma lako da se preliju iz onlajn u fizički prostor“, upozorava ona.

Kada takvo ponašanje prolazi bez posledica, nasilniku se šalje poruka da je dozvoljeno zastrašivati ženu zato što se bavi javnim poslom. Posledice se ne zaustavljaju na jednoj osobi. Strah i pritisak mogu dovesti do autocenzure, napuštanja profesije i smanjivanja prostora za javnu debatu.

Pčinjski okrug i jug Srbije generalno nisu izuzeti od problema.

U Vranju je zabeležen slučaj seksualizovanih montaža fotografija učenica i nastavnice, što je pokazalo koliko brzo sadržaj preuzet sa društvenih mreža može biti iskorišćen za ponižavanje i seksualizaciju devojčica. Istovremeno, SOS telefon Vranje godinama pruža podršku ženama i devojčicama koje trpe različite oblike nasilja u Pčinjskom okrugu.

Zato digitalno nasilje ne treba posmatrati kao izolovan internet problem. Ono može biti nastavak već postojećeg nasilja, ali i samostalan oblik zastrašivanja koji žrtvu prati gde god da ode. Telefon koji je stalno uz nju postaje i sredstvo preko kojeg nasilnik može stalno da je kontaktira, prati ili zastrašuje.

Prvi korak zaštite jeste čuvanje dokaza: snimaka ekrana, linkova, poruka i podataka o profilima.

Cvetković savetuje prijavljivanje sadržaja platformi, blokiranje naloga, kao i obraćanje novinarskim i medijskim udruženjima i nadležnim institucijama. Važna je i podrška kolega, porodice i stručnjaka, jer žrtva ne bi trebalo da ostane sama sa posledicama nasilja.

Ali odgovornost nije samo na žrtvi.

„Iza svakog teksta, male ikonice na profilu nalazi se stvarna osoba koja čita ono što napišeš o njoj“, poručuje Cvetković.

Pre nego što neko klikne „objavi“, trebalo bi da se zapita da li time nekoga vređa, ponižava, targetira ili izlaže nasilju.

Digitalna bezbednost zato nije samo zaštita naloga i lozinki. To je i pitanje odgovornosti, dostojanstva i bezbednosti. Nasilje nije manje stvarno zato što se događa iza ekrana. A kada pretnja stigne do telefona, ona je već stigla do stvarne osobe.

U sigurnijem digitalnom prostoru ne učestvuje samo onaj ko prijavljuje nasilje.

Učestvuje i onaj ko ga ne lajkuje, ne deli, ne podstiče i ne ćuti.

Jer, kako kaže Cvetković, odgovornost je na nasilniku, koji uvek ima izbor da nasilje ne učini.

M. Dimić