Za Vranje news piše: Sunčica Denić
Vera Cenić je rođena 26. novembra 1930. godine u Vranju kao prvo dete oca Radisava i Doste (Doce) Petković.
Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Vranju. Filozofski (Filološki) fakultet, grupu za Jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik završila je u Beogradu.
Na istom fakultetu je magistrirala i doktorirala. Prva je žena doktor književnosti iz Vranja.
Kao student prve godine uhapšena je u proleće 1950. i bila osuđena na tzv. društveno-koristan rad, ostajući na Golom otoku do kraja 1951. godine.
Za njeno hapšenje vezuje se prethodno hapšenje Gradimira Cenića, studenta medicine, njenog druga i dečka sa kojim se zabavljala još u Vranju, kao i gledanja sovjetskog filma i mladalačkog dnevnika koji je vodila.
Svoj radni vek provela je u prosveti kao profesor jezika i književnosti u Učiteljskoj školi i na Pedagoškoj akademiji Ivo Andrić u Vranju. Bila je jedan od istaknutih profesora, sinonim lepog i slikovitog izlaganja, čiji se časovi pamte i nose kao velika vrednost.
Putovala je po svetu do 1991. godine, sa svojim suprugom dr Gradimirom Cenićem, legendarnim hirurgom. Obišli su sve kontinente.
Jedna je od osnivača Književne zajednice Borisav Stanković. Jedna je idejnih pokretača Borine nedelje, od koje se nije odvojila skoro do poslednjeg dana.
Dobitnik je Povelje Borisav Stanković koju dodeljuje Književna zajednica Borisav Stanković u Vranju, za izuzetan doprinos srpskoj književnosti i negovanje vrednosti dela Borisava Stanković; gradskog priznanja 31. januar, za doprinos u književnosti i Povelje Pedagoškog fakulteta u Vranju, za izuzetan doprinos u obrazovanju i kulturi.
Značajno je njeno književno, naučno i publicističko delo, među kojima se izdvaja studija Časopisi juga Srbije na raskršću između 19. i 20 veka, Ogledi o Borisavu Stankoviću, kao i dva romana o golootočkom zarobljeništvu: Kanjec filjma i Ista priča.
Deo života Vere Cenić u kojem je opisan logor i vreme posle logora spada u dragoceno i autentično štivo iz mračne i surove istorije koja je pisana i njenom žrtvom.
Poslednje godine provela je u tišini; dostojanstvena i otmeno uzdržana od oka javnosti, nadahnuta umetnošću, tragajući za lepotom, ljubavlju i mladosti, kao što se i družila sa mladim ljudima, produžavajući tako život, govorila je.
Preminula je u svom stanu, u Baba Zlatinoj ulici, 25. maja 2020. godine.
Verin let
Veri Cenić bilo je bliže letenje no hodanje. Preletela je zemaljsku kuglu uzduž i popreko. Osim tog fizičkog leta, Vera je sve pretvarala u moguće, čineći tako, najpre imaginacijom i darom svoje kreativnosti, najbolji vid izmeštanja iz često surove realnosti, ali i stvarajući veliko delo.
Ona je neko ko je podizao i krasio, ispunjavao um i srce kako bližnjima, tako i saradnicima i poznanicima. Od 1986. godine, od našeg stalnog kontakta i druženja, govorila je o Golom Otoku. Osećalo se da je to najbolniji deo kojem je bila rob i posle teške robije. Pisala je, cepala, uništavala napisano sve dotle dok nije stekla dovoljno hrabrosti i snage da ta golootačka priča izađe na svetlo dana.
Cera i ja smo imali tu važnu, rekla bih, rodbinsku ulogu, bodreći je, uvek uz one poznate reči-maksime dragog nam pisca i prijatelja Milovana Miće Danojlića, a što je ona sa ushićenjem prihvatila: Gledaj šta vlast od tebe kao pisca očekuje, pa postupi suprotno, bićeš na pravom putu.
Njene knjige kao da su otimane od njenog straha od slobode. Posle su u nekoliko sezona bile najčitanije knjige u vranjskoj biblioteci Borisav Stanković.
Naročito roman Kanjec filjma (1994), koji je na neki način, pored Dragoslava Mihailovića, postao prva povest žene o Golom Otoku. Knjige, dva izdanja romana Kanjec filjma i roman Ista priča objavljene su u izdanju Književne zajednice Borisav Stanković u Vranju.
(…)
Vera Cenić je vranjski kosmopolita; do kraja života tvrda u istinoljubivosti i estetskom doživljaju. Prkosna, pod teretom raznih tamnica i zatvora. (…)
Bila je dostojanstvena, hrabra i čestita i kao tucačica kamena i kao tragalac plavetnila svetskih mora i svetskih nebesa, težeći za raširenim krilima i letom, poput onog galeba srebrnastog, Larusa argentatusa, jedinog glasa slobode na zlokobnom Otoku.
Na njemu je ostavila svoju mladost, ali i obnovila snagu, odlazeći kao robijašica u Baba-Zlatin sokak, blizu Bore, prolazeći svakodnevno pored njegove kuće, otmeno cupkajući štiklama najskupljih italijanskih cipela br. 34/35 koje je kupovala na zapadu, jer se u tadašnjim socijalističkim zemljama nisu pravili tako mali brojevi cipela od koža retkih gmizavaca.
Cupkajući takvim cipelama tvrdo i stabilno, pravila je korake poput dama iz francuskog baroka, imajući srce ruskih pisaca svih vremena. Poslednjeg je čitala Makina, a govorila je stihove Ahmatove i Cvetajeve, Jesenjina i Majakovskog.
(…)
Ostala je verna svojoj političkoj ideologiji, poistovećujući je poslednjih godina sa demokratijom, ostajući opozicija do kraja.
A ono o čemu je govorila to je i potvrđivala svojim životom: prezirala je kič, kao što je prezirala poslušnost i snishodljivost (reklo bi se partijsku ili onu koja dolazi od arogantne vlasti).
Napomena: Pojedine celine su iz knjige S. Denić, Vera, 2000
(Autorka je književnica i penzionisana profesorka Pedagoškog fakulteta u Vranju)
