Smrt ispred Narodnog pozorišta (potraži me u predgrađu)

*Pročitajte priču vranjskog istoričara i književnika Nenada Ž. Petrovića.

Svakoga bi dana trebalo voleti ljude... kad bi to bilo moguće. Jutros, sa ovako divnim sunčanim danom probudih  se uz glas gugutke  iz avlije. Izađoh tiho, da ne probudim ženu i kćerke, samo u kućnom halatu da duboko udahnem mirise jeseni - onaj blag, tih, spokojan oktobar -  kad zemlja zamiriše  silno, setno, kao u stara vremena koja  ostavih iza sebe, tamo  još u prošlom stoleću. Stari dobri dani. Pa ona milina rane jeseni pred berbu grožđa  koja je valjda samo tamo dole toliko prijatna da prožme  svaki nerv, damar, mami da se legne na suhu zemlju u lojze  na osušenu travu i pucketave grančice okrojene sa starih gidža. 

Da, ljude bi trebalo voleti... stalno, svaki dan a ne samo kada se setimo uspomena koje u nama probude melanholija toplog vazduha i sećanja...

 *

Oblačio  se po običaju sporo i dugo bi prestajao ispred velikog zidnog stilskog ogledala u kojem se procenjivao. Dugo bi se četkao i doterivao, duvao perut i retke dlačice sa ramena i revera sakoa.  Pedantnim i sigurnim pokretima  potkresivao bi  brkove makazicama koje davno beše doneo iz Pariza. Pogledavši se poslednji put  u ogledalu - nimalo iznenađen dubokim kraterima po obrazima i čelu -  konačno donese odluku da izađe na ulicu. Obično bi se krenuo poznatom uzbrdicom, najpre nepravilno prosečenim sokacima koje su vrludale da naglo izbiju  na široku  pravu ulicu. Prošao je dvorište sa bunarom oko koga su već bile okupljene žene koje su čekale na red. Opet je gradski vodovod zakazao. Potom su se ređali: sajdžija, opančar, abadžija, mutavdžija koji je sedeći na šamlici pred ulazom pleo ceger od kukuruzovine, bakalin koji ga pozdravi uz dubok naklon kao starog znanca i mušteriju, poslastičar sa Šar planine iz čije se radnje širio ugodan miris cimeta i vanile a u izlogu se presijavale tepsije baklava sa kriškama limuna... 

Foto atelje-modni portreti za dame i gospodu-izrada brza i fina. Zastade na pola ulice, na pola puta do cilja. Tek pedeseta a već su kosti počele da vrte. Odozgo, još uvek nevidno, vreva centra sa fijakerima koji klopoću po kamenim kockama, jedno dugo i predugo tramvajsko zvono sa električnog tramvaja i nejasno mnoštvo čiji su se glasovi odbijali kao u klisuri sa kamenih fasada četvorospratnica izniklih naglo od špekulacije posle rata - sve te fascinacije približavale su se nasrtljivo. 

Njena fotografija bila je onog jutra sveže postavljena u izlog. To je znao zato što je prethodne večeri zastao pred izlogom razmišljajući da li da se slika. Nisko ošišan brucoš, gotovo nularica, sa kratkom tek isklijalom bradom -  pomislio je da treba sebe ovekovečiti baš takvog kakav je u tom trenutku bio. Kasnije je taj portret odložio na dno pisaćeg stola i nije mu se više vraćao. „Ispao sam ružan“, ličio je samome sebi na neku zver... na bizona. Ko zna gde li je sada? Posle tolikih seoba po podstanarskim sobama, nakon mučnih ratnih i prvih poratnih godina i konačno od kada se skrasio na donjem Dorćolu - više se nije mogao setiti gde li se dela? Portret umetnika u mladosti: izgledao je ekstravagantno, robustno, sirovo, nimalo svoj. Osetljiva biljčica ili bolje reći školjka koja se sklopila i ne otvara se lako. Sada ne misli da je bio ružan, naprotiv. 

* 

Gledam to lice:  pravilne crte, oivičeno svetlom kosom koja je prema poslednjoj bečkoj modi, prkosnim smeškom odaje svežinu. Čistu krv. Portret iz poluprofila sa leve strane. Baš kao i moj od sinoć. Pitao sam fotografa, koja li je ta misteriozna gospođica čiji je portre od jutros u vitrini? Sa osmehom me pogleda pre nego mi reče da takve informacije obično ne daje, ali konačno, gospođica je dala pristanak da se njen foto stavi u izlog, daklem učinila se javnom pa onda... Nije mogao da mi ništa određenije kaže osim da je negde iz novog  Beograda, tamo iza Vračara gde se šire novogradnje sa doseljenicima iz Šumadije i preka. Izađoh na široku ulicu koja vodi put Velike škole. 

*

Pre trideset godina, položio je taj ispit i ostao na školovanju a već je malodušan pomišljao da batali sve i vrati se u varošicu. Ipak, položio je, postao visoko rangiran činovnik u ministarstvu. Donekle uspešan pisac. Loš suprug, brižan otac... umoran čovek sa kostoboljom i melanholijom, neki kažu pesimista i čovekomrzac. Samo on zna za tu priču, za ono što nikome nije poverio, neće ni na papir da stavi, toliko je to strašno da bi ta priča koja bi stala u nekoliko stranica plave hartije kancelarijskog formata bila strašnija i uspešnija od svih onih priča koje je čuo dole u svom kraju o ukletim zanatlijama koji ne doživeše ljubav i strast a željni legoše u grob; o propalim gazdama, pustahijama i neodbolovanim ljubavima; o bivšim lepoticama koje usud kazni zbog oholosti... Ova je pak priča bila njegova i samo njegova, ona bi bila bolja od svih takvih priča koje je izatkao dodavajući i kiteći, poentirajući i vešto stavljajući tendenciju tu gde je mislio da će se najviše dopasti publici... Ova je priča bila samo njegova. Zašto li se setio toga sada, tog toplog oktobarskog dana? Možda zato što je morao da je se seti povremeno a mnogo je godina prošlo od kada mu životne brige ne dadoše da se seti.

*

Zove se Elena, to uspeh da doznam bazajući novim Beogradom od crkve na Vračarskom brdu pa sve natamo. Danima sam hodao ali u peti dan stadoh ispred te trošne kuće sa dvorištet u dubini gde su partaje u kojima stanuje šareni svet slegnut iz unutrašnjosti da potraži sebi novi život. Odlučih da zapitam za kvartir upravo tu, znam da u takvim zajedničkim dvorištima uvek ima nešto za iznajmljivanje pa onda i biću blizu nje, na vidiku... Imadoh sreću, nađoh sopče na gornjem boju sa izlazom na drveni doksat a dole su venjak i kaldrma, pumpa za vodu nasred avlije. Elena stanuje ispod kod neke šnajderke doseljenice iz preka. Mogu da je gledam svaki dan. Mogu da se divim njenom izvajanom antičkom profilu sa kao antilopa nežnom vratu i kosom podignutom u punđu. Evo sad, upravo sad kada bude prolazila da natoči vodu, sada ću joj pristupiti...   

*

Prolazi pored varijetea. Zatvoreni su kapci. Ovde se bančilo do jutros, do svanuća. Da li se pevala ona: „Pije li se tekelija...“? Odmahnu glavom na tu pomisao. To je tako staromodno, passé. Opet se zagrcnu pred samim izbijanjem na Trg. Kako je bilo one noći? One noći.

*

Pratim ih još od kuće. Iskrao sam se nečujno, dograbio trenčkot u trku, posmatram ih kroz gužvu koja  počinje od Slavije, u strahu da ih ne izgubim, zapravo nju, Elenu da ne izgubim. Koliko već puta je ta njena gazdarica šnajderka tajanstveno pozivala Elenu da negde ovako u predvečerje izađu u „špacirung“?! Sada mi nešto ne daje mira... Ulaze u neku gospodsku kuću na Dorćolu. Čekam još malo pa prilazim. Vratar mi kaže: „Gospodine mladi ovo je mesto ipak skupo za vas.“ Vadim svežanj novčanica, sve što sam zaradio u prethodnih mesec dana dajući kondicije. Stepeništem osvetljenim crvenim sijalicama, baršunom pod nogama, penjem se dugo i predugo, čujem poznatu mi pesmu. Ulazim... Isprva, u onom polumraku slabo razaznajem: da se vratim, okrenem nalevo krug, šta ću ja ovde???; pa ovo nije za mene?! Postepeno se oči privikavaju, to je neki bar, u visokim stolicama sede neka nepoznata gospoda i neke dame... u crnim korsetima, sa podvezicama na čarapama, u svilenom donjem rublju... Klavirista iz ugla naglo promeni ritam i udari silovito u pariski kankan...   

*

On ne bi bio on, onaj pravi, kada se ne bi hitro snašao... Uleteo je u to vrzino kolo nimfa i nakon početnog snebivanja opustiše se i Elena i šnajderka i on. Ispričali su mu docnije da su ga fijakerom prevezli u zoru do kuće zajedno sa njih dve... Posle, kada je došao sebi, najpre se grizao, peklo ga je sve to, danima nije izlazio iz kuće, konačno se na prečac iseli. Elenu je samo još jednom potražio u predgrađu, beše tek što je diplomirao, zamolio je za uslugu, sitnu za nju stvar, da posreduje kod gospodina ministra kako bi se uhlebio. Kao   pisar  poslednje klase u starom veku.

*

Činovnik prvog platnog razreda, u novom veličanstvenom veku otpočetom veličanstvenim pokoljem zastaje tik pred ulazom. Zagleda pomno vitrinu. Naglo zamagljenje pred očima, srce  ubrzanije lupa, slabost, nagla slabost... PREMIJERA: NEČISTA KRV.

Tada se naočigled fijakerista i prolaznika srušio a krv mu u grudvama pokuljala  na usta. Čista krv. 

O autoru

Nenad Ž. Petrović (1961, Vranje) osnovnu školu i Gimnaziju Bora Stanković završio je u Vranju, a Filozofski fakultet (grupa za istoriju) u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1993. godine na temi Fašističke ideje kod inteligencije u Beogradu 1919 – 1941, a doktorirao 2003. godine na temi Cenzura štampe u Srbiji 1870 - 1903. Desetak godina radio je kao nastavnik istorije. Od 2003. godine zaposlen je u Ministarstvu odbrane, najpre u Vojnom arhivu, a potom u Vojnoistorijskom institutu. Od 2006. godine Nenad Petrović je u sastavu Instituta za strategijska istraživanja, od 2013. godine je u zvanju naučnog saradnika. Piše kratke priče, romane, putopise, eseje, pozorišne i radio drame. Objavio je romane "Čovek koga je trebalo ubiti" (1992, 1996), priče "Rane, ožiljci, melemi" (samostalno izdanje, 1997); "Arijadnino klupko" (2001), priče "Ugriz rajske zmije" (2003), "Sectio caesarea" (2007), "Silazak u Atlantis" (2012), "Sinekurista" (2016), "Slom" (2018), roman "Trijumf tragedije" (2021), dvojezični izbor kratkih priča na srpskom i na esperantu "Rajski ožiljak/La Edena cikatro" (2021), knjigu priča "Rosarium Amorosum", "Poduhvat Fenix" (sudski dokumenti) 2023. godine i zbirku pripovedaka "Gog i Magog" 2025. godine. Devet Petrovićevih drama izvedeno je na programima Radio Beograda.