PRIKAZI Božji ljudi: Inovacije ili rediteljske kerefeke

Recenzija predstave rađene po motivima proze Borisava Stankovića "Božji ljudi", dramatizacija Đorđe Kosić, režija Jug Đorđević, uloge: Vanja Ejdus, Iva Milanović, Jelena Blagojević, Aleksandar Vučković, Nedim Nezirović i Novak Radulović. NP Beograd, scena Raša Plaović, predstava održana 18. oktobra 2026. godine.

Priznajem, teško je opisati ovu predstavu, to se mora videti.  

Odavno je otrcan rediteljski štos da „osavremenjuju“ neki stari tekst prosto time što aktere na sceni odenu u savremenu odeću (trenerke, farmerke, dukserice, patike...) i uvedu savremeni nameštaj i neke naprave (izletničke stolice na rasklapanje, putarske svetleće ivičnjake, semafore na kojima kao na aerodromu najavljuju odeljke u predstavi...).

Tako valjda stavljaju do znanja neukoj publici da se to sve isto kao nekada dešava i sada. Sasvim nepotrebno ako tekst sam po sebi nosi neku svevremenu dimenziju i značenje kao što bi ovde trebalo biti. 

Još je otrcaniji štos da se glumci rasporede u parteru i odatle izađu na scenu.

Predstava počinje potpuno nepotrebnom desetominutnom pričom jednog glumca koji priča o Vanji Ejdus koja sedi pored njega: kako je imala teško detinjstvo, kako je farbala dlaku svog psa zbog ne znam čega, potom se farba nije primila ili se možda i primila ali nije bila kako treba, Vanja je isprala farbu sa psa, pas je uginuo, nju je to potreslo, to je bilo njeno prvo suočenje sa smrću! (Ova dosadna, naporna i nepotrebna tirada valjda bi trebala da označi nekakvu kopču sa tragičnim sudbinama opisanim kod Bore Stankovića?!)

Potom je mala Vanja  živela u Izraelu, jedanput je u društvu druge dece krala voće sa neke plantaže i umalo je nisu neki zli ljudi upucali, jer tamo se oduvek pucalo, naročito ako kradete. Potom je... Na kraju ovog iscrpljujućeg besmislenog monologa glumac kaže: I tako je Vanja Ejdus umrla!  

Naravno da nije umrla, samo je sišla u parter i okolo naokolo, hodnicima iza scene eto ti je opet na bini. I sada konačno počinje priča prema Stankovićevoj prozi. Konačno, sad će ono pravo. Semafor najavljuje priče: Manasija, Ljuba i Naza... 

Dramaturški je posao loše odrađen jer je veći deo predstave u prepričavanju-naraciji, a ne u direktnim dijalozima i monolozima samih junaka.

Bora Stankoviće je sva svoja dela, pa i ovo pisao na književnom standardu, kako je i koliko  znao i umeo, a samo pojedine rečenice davao je na lokalnom govoru. Autori su se ispravno tog principa držali suprotno od nekih koji pokušavaju da sve „prevedu“ na dijalekt i time falsifikuju pisca.

Međutim ono malo teksta glumci koji  izgovaraju na lokalnom govoru pre je  leskovački nego vranjanski akcenat. (Znam da će publika u Vranju gonjena svojim lokalpatriotizmom zameriti na loše reprodukovanom dijalektu, međutim, to je najmanji promašaj ove predstave).

Osnovna stvar je u jalovim pokušajima reditelja da svojim „inovacijama“, koje ja zovem kerefeke, pokuša da po svaku cenu bude originalan. Moram priznati da je isti komad u izvođenju Pozorišta Bora Stanković u Vranju pre desetak godina na mene ostavio dubok utisak. 

No dobro, možda sam ja konzervativni malograđanin koji ne razume savremene trendove.

Ali rekoh i dušu svoju izbavih. Ko ne veruje neka  se sam osvedoči. 

Smatram da je ova postavka jedno jalovo iživljavanje dramaturga i reditelja nad nedužnim klasikom. 

(Autor je književnik i istoričar)

Foto Vranje news