Pandemonija

*Pročitajte priču vranjskog istoričara i književnika Nenada Ž. Petrovića.

Knez se toga jutra po svom običaju rano probudio. On nije bio od onih nezdravih tipova koji bi se još dugo posle buđenja  protezali po krevetu  ne znajući kud bi sa sobom. Međutim, jutros je  posle kašičice meda i jake kafe odstojao još neko vreme pred ogledalom nameštajući svoje fine brkove i tanane zulufe sa istančanim smislom za perfekciju koji ga je krasio. Ipak, nešto je nedostajalo, nešto je falilo, samo nije znao šta?!  

Dok ga je fijaker vozio iz rezidencije u palatu za prijem deputacija i oduševljenih građana koji su ga svakodnevno opsedali već od  osam ujutru po Srednjoevropskom vremenu pa sve do sedam popodne po Standarnom griničkom vremenu, nešto ga je kopkalo. Kada se iskrcao na kaldrmu ispred palate došlo mu je. Da, to mora da je to. 

Obrecnuo se odmah na prvog sekretara: „Je li bre vi, šta mi puštate povazdan tu bulumentu, rulju - kao da ja ne znam?! Zašto se niko ne smeje? Gde su im široki osmesi na ruralnim staračkim licima?!... Kako: pa šta, pa šta, pa šta???!!!“ – knez je produžavao monolog jer se prvi sekretar po običaju nije usuđivao ni da bekne u njegovom svetlom prisustvu. „Nema tu pa šta, ja hoću osmeh na licu svog naroda. Jeste li razumeli. Kako znate i umete hoću da ih vidim da se smeju, da se ova porfira ori od vedrog nepatvorenog zdravog smeha.“ – knez se ovde uhvatio za trbuh i nasmejao da se zaorilo radnim kabinetom.

Onda je i prvi sekretar počeo da se cereka pa se za njim smeh širio duž aula  po svim uredima, departmanima i odsecima: tresli su se od smeha prvi, drugi, treći, sedamnaesti... titularni sekretari, sekretarice, kopirerke, higijeničarke, konjušari u garaži, batleri i baštovani u vrtu - konačno počeše da se smeju i gardisti ispred ulaza da su im  kićanke na kapama landarale tamo-amo. Palata se orila od smeha i to nije moglo  ostati  nezapaženo. Nikako. 

Ubrzo je telegraf iz prestonice  raznosio  po belome svetu blagu vest da je Kneževina Mrgudija naglo oradostila. Žice su  dovedene do usijanja, iz  palate je infekcija kao cunami prostrujala kroz  dugačku kolonu  molilaca  koji su od zore stajali ispred stepeništa, prelila se na okolne sokake, spustila se na reku do magacina, u čaršiju među dućandžije... Do večeri niko više nije radio svoj posao već su se svi grohotom smejali. Majke su držale odojčad na sisi cerekajući se, čak su i deca prestala da se igraju trule kobile i valjala su se od smeha držeći se za stomake onako kao kada se jede zeleno voće pa posle pije hladna voda. Pandemonija  je bila  u  jeku. 

*

„Da, neobična pojava za naše vreme prosvećenosti, ali oni koji nešto znaju o srednjem veku tome se neće začuditi.“ – Direktor Svetske Pandemonijske Organizacije (SPO)  šetao je sa lulom u ustima obraćajući se  saradnicima. „U srednjem veku, naročito po italijanskim gradovima povremeno bi se dešavale takozvane `zaraze pevanja i igranja` kada je iznebuha počinjala opšta razdraganost - znate iz čista mira  bi  neko počeo da peva obično neku skarednu pesmicu -  koju bi ubrzo svi prihvatili, mladi i stari, fukara i dostojanstvenici, plemstvo i građanstvo, opati i opatice, skitnice i sirotinja. To i nije bilo tako loše, makar u prvi čas. Time su se nakratko svi u ludiranju i veselju izjednačavali, nešto kao karneval.

Problem je nastajao kada to čudo danima ne bi prestajalo i ljudi su zanemarivali svoje obaveze, samo su pevali, hvatali se u kolo i cerekali se... Hm, i još nešto bi radili gde stignu i s kim stignu ali nećemo sad o tome. Tada bi obično stizali egzorcisti iz neke pandemonijom neokužene pokrajine da istraže delovanje demona. Uspevali su posle kraćeg ili dužeg vremena da otkriju `vinovnika` obično u nekoj vračari koja je podmetnula mađije... To vam je to, gospodo. Tako će se okončati i ovo.“

Međutim, nije se okončalo. Zarazno smejanje proširilo se van atara kneževine i obuhvatilo gotovo vas poznati svet. Uvedene su oštre mere kontumaca. Na granicama su uzimani uzorci smeha iz grla. Prema stepenu nezdravosti ispuštanih vokala i amplitude smeha procenjivalo se koliko dana izolacije će biti neophodno. Sve potraja još neko  vreme. Konačno, utihnu i to. Svako čudo za... Sve se prividno vrati u „normalu“. 

*

Knez se probudio mrzovoljan. Kusnuo je med, ispio jaku tursku kafu. Zagledao se u ogledalo. Ogledalce, ogledalce...? Povukao podočnjake, isplazio jezik. Dugo je tako stajao. Tišina je gospodarila nad prestonicom, nad kneževinom: ni glasa, nit mukajeta... „Pa šta, pa šta, pa šta???!!!“

Spustio se na ulicu, seo u fijaker. Ulice su bile puste i tihe. Izdaleka se nazirao prostor pred palatom za prijem. Čitav trg sa parkom i okolnim ulicama beše ispunjen ruljom. Niko se nije smejao.  

(Autor je istoričar i književnik iz Vranja) 

Foto Vranje news

O autoru

Nenad Ž. Petrović (1961, Vranje) osnovnu školu i Gimnaziju Bora Stanković završio je u Vranju, a Filozofski fakultet (grupa za istoriju) u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je 1993. godine na temi Fašističke ideje kod inteligencije u Beogradu 1919 – 1941, a doktorirao 2003. godine na temi Cenzura štampe u Srbiji 1870 - 1903. Desetak godina radio je kao nastavnik istorije. Od 2003. godine zaposlen je u Ministarstvu odbrane, najpre u Vojnom arhivu, a potom u Vojnoistorijskom institutu. Od 2006. godine Nenad Petrović je u sastavu Instituta za strategijska istraživanja, od 2013. godine je u zvanju naučnog saradnika. Piše kratke priče, romane, putopise, eseje, pozorišne i radio drame. Objavio je romane "Čovek koga je trebalo ubiti" (1992, 1996), priče "Rane, ožiljci, melemi" (samostalno izdanje, 1997); "Arijadnino klupko" (2001), priče "Ugriz rajske zmije" (2003), "Sectio caesarea" (2007), "Silazak u Atlantis" (2012), "Sinekurista" (2016), "Slom" (2018), roman "Trijumf tragedije" (2021), dvojezični izbor kratkih priča na srpskom i na esperantu "Rajski ožiljak/La Edena cikatro" (2021), knjigu priča "Rosarium Amorosum", "Poduhvat Fenix" (sudski dokumenti) 2023. godine i zbirku pripovedaka "Gog i Magog" 2025. godine. Devet Petrovićevih drama izvedeno je na programima Radio Beograda.