Predizborna saga o tri vagona glasača

Ko je mogao da pretpostavi tog 27. novembra 1910. godine, kada je Mita Mihajlović zvani Mita Vlašče, lokalni trgovac i radikalski poslanik iz Vranja, rano sabajle brzim vozom pred sutrašnje izbore poterao sa beogradske železničke stanice tri vagona glasača za Vranje, da će taj događaj potpuno da odredi  ne samo našu današnju političku agoniju nego i da identitetski definiše svekoliku političku kulturu u Srba.

Veliki politički i istorijski značaj ovog čuvenog događaja, međutim, u potpunom je neskladu sa kratkom i šturom novinskom vešću koja se već 28. novembra 1910. godine pojavila u dnevnoj štampi: „Sinoć su brzim vozom poslati u Vranje, još tri vagona ‘pravnih glasača’, da danas glasaju za gospodina (Nikolu) Pašića. Njih je doveo Mita Vlašče, koji je i ostalu rabotu udesio, u tamošnjem poreskom odeljenju.“

Ko je zaista mogao da pretpostavi da će Mita Vlašće, vešti trgovac svim i svačim,  kako istorijski izvori navode - „od igle do lokomotive“, izvan Vranja ne baš poznati član Pašićeve radikalne stranke, tako snažno da odredi našu savremenu političku stvarnost. 

To svakako nije mogao niko iz Mitinog neposrednog okruženja. Ništa u Mitinom životu nije ukazivalo na to. Mita Vlašče, naime, bio je narodni poslanik, pripadnik čuvene vranjske porodice Vlaščiki, koja se tokom 18. veka doselila u Vranje. Vlaščiki su se kao i ostatak njihovog naroda tradicionalno bavili stočarstvom i trgovinom.

Pošto su bili vrlo vredni i uspešni u svom poslu, Vlaščiki su u Vranju vremenom stekli priličan imetak. Mitin otac, Mijajlo, sledeći tradiciju svoje porodice, poslao je Mitu, svog najstarijeg sina, na Trgovačku akademiju u Solunu, koju je ovaj s uspehom završio.

Reči koje je otac Mijajlo stalno ponavljao svojoj deci, obeležiće i Mitin život više od bilo čega drugog: „Samo škola i trgovina! Gde je espap, tu su pare!“  (espap (tur.) = roba).

Ko je zaista mogao da pretpostavi među tadašnjim Pašićevim radikalima da će baš Mita Vlašće, sitni trgovac svim i svačim, od Soluna do Beča, da dođe na tako genijalnu ideju i da tog 27. novembra 1910. godine, samo jedan dan pred sutrašnje izbore, potera tri vagona glasača iz Beograda za Vranje. 

To svakako nije mogao da bude niko u njegovoj stranci. Naime, Narodnoj radikalnoj stranci Nikole Pašića, koji je u periodu od 1909. do 1911. godine bio predsednik vlade, ni tada nisu istini za volju bile strane određene nezakonske izborne radnje.

Prema mnogim istorijskim izvorima, izborna praksa u tadašnjoj Srbiji bila je praćena ozbiljnim optužbama opozicije za pritiske i nepravilnosti: zloupotreba državnih resursa i policijskog aparata, problemi sa biračkim spiskovima, narušavanje tajnosti glasanja, pritisci na državne službenike i kmetove, lokalni incidenti i fizička zastrašivanja, kupovina glasova i partijska korupcija, itd.

Među članovima tadašnje radikalne stranke bilo je mnogo njih „spremnim i sposobnih“ za bilo koje od navedenih rabota, ali ništa nije ukazivalo na to da će ih tamo neki Mita Vlašče, sitni trgovac svim i svačim iz Vranja, u svemu nadmašiti. 

Ko je zaista među kasnijim političkim teoretičarima i istoričarima mogao da pretpostavi da će izvesni Mita Vlašče, malo poznati član narodne radikalne stranke, da postane poznat kao  rodonačelnik izbornog inžinjeringa u političkoj istoriji Srbije.

To svakako nije mogao da bude čak ni Vojin Dimitrijević, profesor prava na beogradskom univerzitetu, javni intelektualac i istaknuti borac za ljudska prava s kraja 20. i početkom 21. veka, autor inače najproniciljivije i najsažetije ikada izrečene misli o gotovo 150 godina radikalske političke tradicije u Srbiji – „kada radikali dođu na vlast, onda više neće biti izbora“. 

Ništa, naime, tog 27. novembra 1910. godine nije ukazivalo na to da će ta tri vagona glasača, što ih je Mita Vlašće poterao iz Beograda za Vranje, da označe veliki početak vaskolike tradicije izbornog inžinjeringa, te partetnonske identitetske vertikale političke kulture u Srba.

Ko je zaista među političarima ondašnje Srbije mogao da pretpostavi da će siva eminencija tadašnje političke scene, Mita Vlašće iz dalekog Vranja, tog 27. novembra 1910. godine, sa tri vagona glasača da označi početak jedne nove političke tradicije  – rađanje kulture minucioznih izbornih prevara. 

Iako je i sam ostao upamćen po sprovođenju oštre nacističke i kvislinške propagande u školskom sistemu i štampi u toku drugog svetskog rata, to svakako nije mogao da bude čak ni Velibor Jonić, ozloglašeni ministar obrazovanja u Nedićevoj Vladi narodnog spasa, blisko povezan sa pokretom "Zbor" Dimitrija Ljotića. Naime, za razliku od Velibora Jonića, Mita Vlašće, sitni trgovac svim i svačim, od Soluna do Beča, nije bio opterećen bilo kakvom ideologijom.

Budući da je neprekidno od 1901. do svoje smrti 1917. bio narodni poslanik, već se te 1910. prilično umorio od poslaničkog posla na lokalu: odgovaraj na svakojake zahteve i pitanja lokalne raje, krpi kaldrmu po vranjskim sokacima, organizuj radnike da čiste prljave gradske ulice, podmićuj sreske policajce da zažmure na predizborne i izborne nepravilnosti, korumpiraj državne službenike i kmetove, itd.

Dosadio je Miti Vlaščetu taj dosadni i jednolični život radikalskog narodnog poslanika u provinciji.

Iscpljen od služenja zahtevnoj lokalnoj raji i umoran od raznoraznih naloga iz beogradske centrale svoje stranke, on je nekoliko dana pred izbore  u novembru 1910. godine spontano došao na ideju da lokalnu raju koja mu je dosadila zameni novom, boljom, beogradskom, i da rečene beogradske glasače, vozom  kojim robu inače tera za Beč, o istom trošku sa tri vagona tog kritičnog 27. novembra potera za Vranje, jer se vagoni ionako vraćaju prazni.

Ko je zaista među ondašnjim građanima Srbije mogao da pretpostavi da će tamo neki Mita Vlašće, sitni trgovac svim i svačim između Soluna i Beča, tog 27. novembra 1910. godine sa ta tri vagona glasača, što ih je poterao iz Beograda za Vranje, da potpuno surniše ideju demokratije u ondašnjoj Srbiji.

To svakako nije mogao niko iz Vranja, niko od Mitinih sugrađana iz vranjske kasabe. Jer kome je od njih moglo da padne na pamet da će rečena izreka Mitinog oca, Mijajla Mihajlovića, takođe uspešnog trgovca, tako sudbonosno da odredi buduću političku sudbinu Srbije.

Ko je od tadašnjih Vranjanaca mogao da pretpostavi da će svima poznata Mijajlova rečenica, koju su svi od njega po hiljadu puta čuli i zbog koje su mu se iza leđa smejuljili - „Samo škola i trgovina! Gde je espap, tu su pare!“  – tako snažno da deluje na Mitu, njegovog sina, i da ovaj samo par dana pred izbore novembra 1910. godine genijalno uvidi da manjak glasova na izborima nikako drugačije ne može da nadoknadi nego da potera glasače u tri vagona iz Beograda za Vranje, jer „...gde je roba, tu su pare“. 

Ko je zaista među retkim demokratski orjentisanim građanima ondašnje siromašne i zaostale Srbije mogao da pretpostavi da Miti Vlaščetu, nakon što je tog 27. novembra 1910. godine poterao tri vagona glasača iz Beograda za Vranje, i čitavu tu nečasnu i nezakitu rabotu završio i praktično izgubljene izbore dobio – neće faliti dlaka s glave.

Uprkos tome što se čitava tadašnja demokratska Srbija nadala drugačijem ishodu, i polagala nadu u pravednu kaznu za ovu izbornu prevaru, tome je odsudno doprineo i tadašnji srpski kralj Petar I Karađorđević kada je nenajavljen svratio u Mitinu gospodsku kuću, koju su par godina ranije u gotskom stilu sagradili majstori iz Nemačke. Prošavši kroz špalir livreja, mrtav gladan i žedan posle dugog puta, čika Pera je upitao Mitinu domaćicu - „Domaćice, šta imaš za ručak?“. 

Kada je čika Pera čuo da ga je domaćica dočekala samsom, njegovim omiljenim vranjskim jelom, momentalno je zaboravio na tri vagona glasača. Ko je mogao da pomisli da će tadašnji srpski kralj, čika Pera, veliki zagovornik liberalne vladavine i prevodilac čuvenog dela „O slobodi“ Džona Stjuarta Mila, vruću i krckavu vranjsku samsu da pretpostavi demokratskom političkom sistemu.

Ko je zaista pri kraju 20. veka, a nakon pada komunističke ideologije, mogao da pretpostavi da će ta tri vagona glasača, što ih je Mita Vlašće tog fatalnog 27. novembra 1910. godine poterao sa beogradske železničke stanice za Vranje, da potpuno odrede novu političku stvarnost u Srbiji.

Jer nijedna se druga politička ideja u tadašnjoj Srbiji, neprikosnovenog političkog lidera Slobodana Miloševića, čelnika Socijalističke partije Srbije, sestrinske partije večnih radikala, nije bolje primila i raširila od upravo one koju je tako proročanski u srpskoj političkoj istoriji zapatio Mita Vlašće – ako je glasač roba, a jeste i to najprofitabilnija, onda teraj! 

Tako su se u to doba glasači vazda terali vozovima, autobusima, kamionima: Gazimestan, Ušće, mitinzi, kontramitinzi, fake-štrajkovi, teraj na glasanje, na mostove, itd. 

Ko je zaista mogao da pretpostavi da će ta fatalna tri vagona glasača što ih je Mita Vlašće poterao iz Beograda za Vranje tog krtičknog 27. novembra 1910. godine tako sudbinski da odrede lokalne beogradske izbore 17. decembra 2023. godine, kada su savremeni srpski radikali tako masovno autobusima dovozili  u Beograd glasače iz ostalih delova Srbije i Republike Srpske, i time konačno za vreme svoje vladavine uspeli da doakaju bilo kakvu ideju o višepartijskoj demokratiji u Srbiji. 

Mitina se originalna ideja izbornog inžinjeringa u naše današnje radikalsko doba razvila do neslućenih visina. Nemamo li danas u vidu izvorne radikalske ideje Mite Vlašćeta u vezi obrtanja izgubljenih izbora u svoju korist, teško da možemo valjano razumeti na prvi pogled bizarne izborne incidiente poput npr. 1265 glasova koje su Vranjanci dali Savezu vojvođanskih Mađara na parlamentarnim izborima 21. juna 2020. godine.

Ne bi se, takođe, savremeni politički analitičar Boban Stojanović, u svom intervjuu na N1 televiziji, ovih dana čudom čudio nad teško objašnjivim radnjama koje se pred svake izbore poslednjih godina zbivaju u Gradskoj upravi Vranje, da je kojim slučajem ranije čuo za kritični slučaj Mite Vlaščeta i rečena tri vagona glasača.

Jer ako je Mita Vlašče mogao da već narednog jutra iste te glasače, što ih je sinoć vozom doterao iz Beograda, potera volovskim kolima do „poreskog odeljenja“ i tamo za nekoliko minuta „udesi svu ostalu rabotu“ oko prijave za izbore, onda nije teško zamisliti da je samo 116 godina kasnije, u toj istoj Gradskoj upravi Vranje, u toku predizbornog sakupljanja potpisa za učestvovanje na izborima, za različite političke aktere bliske vlastima, zvanično sakupljeno oko 600 potpisa, a u Republičku  izbornu komisiju stiglo 1100, ili da je 2026. godine pred vanredne parlamentarne izbore npr. Bogoljub Karić u istu tu svrhu za svega nekoliko sati u Vranju sakupio nešto više od 3.000 potpisa. 

Drage Vranjanke, dragi Vranjanci. 

Drage studentkinje, dragi studenti. 

Tog fatalnog 27. novembra 1910. godine, kada je Mita Vlašće, radikalski poslanik iz Vranja, svesno i pod punom materijalnom, pravnom i krivičnom odgovornošću odlučio da potera tri vagona glasača iz Beograda za Vranje, već je na samom početku svog razvoja  ozbiljno narušena ideja višepartijske parlamentarne demokratije u Srbiji.

Od tada do danas, a naročito u doba vladavine radikala i njihovih sestrinskih partija, nemamo izbore već samo izborni inžinjering.

Stoga, ono što nas sve zajedno čeka 25. oktobra 2026. godine nisu izbori, već referendum na kome moramo da odlučimo da li uopšte želimo da u budućnosti imamo izbore i da li uopšte želimo da živimo u pluralističkoj parlamentarnoj demokratiji, ili će naše živote i dalje sudbinski da određuju ta fatalna tri vagona glasača što ih je Mita Vlašće, pre  tačno 116 godina,  27. novembra 1910. godine pred sutrašnje izbore brzim vozom poterao iz Beograda za Vranje. 

 

(Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu)

Foto Vranje news