Oduzimanje imovine

Tekst je izvorno objavljen na otvorenavratapravosudja.rs

U našem krivičnopravnom sistemu oduzimanje imovine moguće je na tri načina i to kao:

• mera bezbednosti;
• oduzimanje imovinske koristi;
• oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela.

Odredbom člana 87 KZ stav 1 KZ propisano je da predmeti koji su bili upotrebljeni ili namenjeni za izvršenje krivičnog dela mogu oduzeti ako su svojina učinioca.

U praksi, osim predmeta čije je oduzimanje po zakonu obavezno (radi zaštite interesa bezbednosti ili razloga morala) to je neretko i novac, druge pokretne stvari kao što su predmeti od vrednosti, motorna vozila itd. 

Budući da niko ne može da zadrži ono što je pribavljeno krivičnim delom, odredba člana 91 KZ predviđa i da će se od učinioca oduzeti, pod uslovima predviđenim Zakonikom i sudskom odlukom, korist pribavljena izvršenjem krivičnog dela.

Oduzimanje imovinske koristi, u skladu sa navedenom odredbom Krivičnog zakonika, pod uslovima propisanim Zakonikom, je tzv. redovno oduzimanje imovine koje podrazumeva da, ukoliko okrivljeni bude oglašen krivim, a sud utvrdi da je stekao imovinsku korist izvršenjem krivičnog dela (za sebe ili drugog) donese odluku kojom će od okrivljenog oduzeti novac, predmete od vrednosti i svaku drugu imovinsku korist ili obavezati učinioca da plati novčani iznos koji odgovara pribavljenoj koristi, pri čemu se institut primenjuje i na lica na koje je imovinska korist preneta bez naknade ili uz naknadu koja očigledno ne odgovara stvarnoj vrednosti.

Naposletku, u skladu sa Varšavskom konvencijom o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma, Srbija je, kao prva zemlja u regionu, donela Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela (OIK).

Ovaj zakon, čiji bi adekvatniji naziv bio Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz kriminalne delatnosti, omogućava, u krajnjoj liniji konfiskaciju (oduzimanje) imovine koja je proistekla ili stečena, posredno ili neposredno, od krivičnih dela.

Za primenu Zakona dovoljno je da postoji krivični postupak za neko od krivičnih dela organizovanog kriminala i drugih teških krivičnih dela čije je bitno obeležje namera pribavljanja protivpravne imovinske koristi, odnosno dela koja se, po pravilu, vrše iz lukrativnih pobuda, a koja krivična dela sam zakon taksativno nabraja te se najpre sprovodi finansijska istraga čiji je cilj da utvrdi da li je imovina vlasnika (okrivljenog, trećeg lica na koje je preneta) u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima, a zatim podnosi zahtev za oduzimanje te imovine kojom započinje jedan sui generis postupak čije je najvažnije obeležje tzv. obrnuti teret dokazivanja, odnosno vlasnik je taj koji obara pretpostavku da je imovina nezakonito stečena tj. dokazuje da imovina potiče od zakonitih prihoda.

U praksi ćemo najčešće sresti meru bezbednosti oduzimanja predmeta, dok se institut oduzimanja imovinske koristi, kako redovnog tako i proširenog, neopravdano retko primenjuje.

Polazeći od Pomponijeve izreke "Iure naturae aequm est neminem cum alteris detrimento et iniuria fieri locupleliorem" (opšti je princip pravičnosti da se niko ne obogati čineći drugom štetu i nepravdu), koja se aktuelizovala 20-tih i 30-tih godina 20. veka u SAD, angažovanjem FBI - "zločin se ne isplati" a da se prema relevantnim svetskim istraživanjima procenjuje da je motiv izvršenja između 95-98% krivičnih dela upravo sticanje koristi, uz postojeće pozitivne propise koji su uzor zemljama u regionu, teško se može naći opravdanje da se navedeni instituti ne koriste u punom kapacitetu.

Istini za volju, ovde govorim o redovnom oduzimanju imovine u sudovima opšte nadležnosti, jer se Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela prevashodno, u skladu sa članom 2 tačka 1 Zakona, primenjuje u postupcima organizovanog kriminala, pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu gde su ostvareni značajni rezultati.

Čitaocu će možda ovo delovati kao kratak i štur pregled značajnih krivičnopravnih instituta, međutim, suština je u tome da je upravo toliko jednostavno primeniti navedene institute, te bi svaki nosilac pravosudne funkcije, bio tužilac ili sudija, morao imati na umu da je postupanje u ovom cilju zanemarljivo mali deo u masi posla koji obavlja, a čije posledice će zasigurno imati pozitivne rezultate ne samo na planu destimulisanja kriminalne aktivnosti, već, što je mnogo važnije, po državni budžet.

(Autorka je sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu i član UO Društva sudija Srbije).

Foto otvorenavratapravosudja.rs