Stigle su litije

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

U Srbiji se sve otvorenije može zahtevati ukidanje ustavnih prava LGBT+ građana – nema više desničarskog sakrivanja iza porodičnih šetnji. I to je rezultat politike neutralnosti Aleksandra Vučića u vezi sa ratom u Ukrajini, zatim većinskih antizapadnih i proruskih osećanja građana, i zaustavljanja evropskih integracija Srbije. Nesmetano održavanje Povorke ponosa je u ranijem periodu režimu služilo zbog privida evropskih integracija, bez iskrene namere da se od Srbije napravi društvo u kojem bi svi građani uživali jednaka prava.

Ali zašto zahtevi za zabranom Europrajda imaju veze sa Ukrajinom?

Ruski medijski narativ ima dva toka u pokušaju da opravda agresiju na Ukrajinu. Glavni narativ kaže da je u Ukrajini na delu nacistički režim i da Rusija napadom na tu zemlju sprovodi „denacifikaciju“. Takođe slušamo i kako Rusija u Ukrajini ratuje u ime tradicionalnih vrednosti i bori se protiv „ideologije homoseksualizma“, NATO pakta i zapadnih liberalnih vrednosti. Plasiraju se, dakle, dve kontradiktorne priče, da je Ukrajina istovremeno nacistička i liberalna. Ovakav iracionalni diskurs nailazi na plodno tlo u Srbiji, gde režimski mediji – kao i gomila desničarskih youtube kanala – nesmetano šire razne teorije zavere, strah i mržnju protiv suseda i Evropske unije i veličaju rusku profašističku despotiju.

Govor mržnje episkopa Nikanora, upućen Ani Brnabić, sadržao je obe poruke iz ruske agende, prilagođene srpskom kontekstu. Brnabić je „ćerka i unuka srpskih koljača“, „nije naše vere, niti našeg porekla“ i ona „propoveda da ne postoje otac i majka“. Brnabić je stoga srpski neprijatelj, protiv kojeg nam valja ustati: „Ja ću prvi“, kaže vladika Nikanor i nastavlja: „I kunem! Prokleću svakoga ko ovo propoveda. I oružje bih upotrebio da ga imam, ali ga nemam“. Da sumiramo poruku banatskog vladike: Ana Brnabić je ustaška lezbejka. Pa ko u to može poverovati, pita se čitalac. Isti oni koji i dalje veruju da je srpska politika na području Hrvatske u periodu od 1991. do 1995. sprovodila, recimo to ovako, deustašizaciju. Denacifikaciji Ukrajine, prethodila je deustašizacija Hrvatske. A sada je izgleda došao trenutak da se takva politika sprovede i u Srbiji, da previše ne zaostaje za ruskim standardima.

Nakon Nikanorove izjave da valja ustati, tako se i desilo. Nekoliko hiljada građana, sveštenstvo i monaštvo SPC-a se okupilo ispred Patrijaršije i krenulo u protestnu šetnju naoružano crkvenom ikonografijom – u nedostatku pravog oružja, jer je Nikanor već najavio da ga za sada nema – protiv organizovanja septembarskog Europrajda. Skandiralo se parolama „Ne damo Kosovo“, „Ne damo Srbiju“, „Ne damo decu“ i „Ne damo svetinje“.

Ali kakvo sada Kosovo, ne odustaje čitalac sa pitanjima, odakle protestantima ideja da se stavovi učesnika Europrajda o pitanju Kosova razlikuju od njihovih? Razumno je pretpostaviti da su ti stavovi, barem dela budućih učesnika Europrajda, slični ili možda čak i isti kao i kod učesnika protestne litije. Prosto, takva je agenda, Rusija predvodi globalni rat protiv prava seksualnih manjina i percipirana je kao srpski saveznik po pitanju Kosova. Kao što je i Ana Brnabić još od 2017. premijerka, koja se već susretala sa crkvenim velikodostojnicima i formalno donosila odluke da se iz budžeta isplaćuju donacije za SPC, ali je tek sada jedan vladika proziva da je ustaškinja i lezbejka – baš kada i Putin ratuje protiv „ukrajinskih ustaša“ i „homoseksualne ideologije“.

U jednom od prethodnih tekstova izneo sam zapažanje teologa Dejana Mačkovića da se u sukobima između SPC-a i učesnika Prajda država uvek javlja kao posrednik, a ne kao strana koja treba da obezbedi poštovanje ustavnih prava građana. Tako je i sada. Vučić je ponovo zauzeo mesto posrednika između sukobljenih strana, čeka, diže tenzije i trguje time hoće li u kontekstu Ukrajine zadržati svoju neutralnost ili će se – eventualnom zabranom održavanja Europrajda – konačno preobraziti u Putinovog leptira.

(Autor je kolumnista Peščanika)

Foto Fejsbuk profil Vladimira Veljkovića