01.03.2022

Patrijarh - fantazije o vrlini

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

Informativna služba SPC-a je povodom 18. februara, godišnjice od izbora mitropolita Porfirija za patrijarha, objavila prezentaciju svih patrijarhovih aktivnosti u proteklom periodu. U najavi je rečeno da su na priloženom linku ispisane „nove stranice istorije“ Srpske pravoslavne crkve.

Autokratija stalno poručuje da postiže uspehe koji će ući u istoriju i očito je da njen rečnik poseduje osobitu privlačnu snagu i za crkvene strukture moći. Zato Info služba protokolarne aktivnosti sadašnjeg patrijarha upisuje direktno na stranice velike knjige crkvene istorije, iako je većinu od pobrojanih aktivnosti imao i patrijarhov prethodnik.

Pa ipak, ako se izuzme neuporedivo veća medijska prisutnost, moglo bi se reći da u odnosu na pokojnog patrijarha Irineja, sadašnji patrijarh pridaje i veći značaj dobrotvornim aktivnostima – kao što je nedavna dodela jednogodišnjih stipendija najboljim studentima Univerziteta u Beogradu.

Na dodeli stipendija u Hramu Svetog Save, pred studentima i univerzitetskim profesorima, patrijarh Porfirije se objektivno našao u krajnje neprijatnoj situaciji. Naime, kako glumiti crkvenu posvećenost slobodi naučnog stvaralaštva, kada se Sinod SPC-a u proteklom periodu protivzakonito, vođen političkim i svojim uskim upravljačkim interesima, obračunao sa delom profesora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu (PBF)? Da se podsetimo: sve je započelo kada se nekoliko profesora PBF-a javno usprotivilo zloupotrebi Biblije u kvazinaučne kreacionističke svrhe; a sve se završilo izbacivanjem nekoliko profesora sa radnog mesta na fakultetu. Stoga se patrijarh prilagodio situaciji i pribegao oprobanoj svetosavskoj retoričkoj strategiji. Dakle, umesto priče da je srpska crkva temelj srpske države, sada se naglasak stavlja na navodnu crkvenu utemeljenost obrazovanja – tako se postavlja osnova koja retora oslobađa potrebe za činjenicama i razložno utemeljenim stavovima.

Znanje nije samo faktografija, rekao je patrijarh, nego ulazi i u okvire metafizike, a prosveta i obrazovanje imaju svoje izvorište u Bibliji, jer je prema biblijskom pogledu na svet „čovek sazdan po obrazu i podobiju Božjem“. Zato je Crkva, kaže se dalje, od najranijih vremena „posvećivala ogromnu pažnju obrazovanju i prosvećivanju“.

Zatim sledi Sveti Sava: „Ne treba da nas čudi što je Sveti Sava osnivao škole“ i „posvećivao ogromnu brigu baš obrazovanju i prosveti u svom narodu“.

Ne znam da li su studenti zaista poverovali da je Sveti Sava osnivao narodne škole za tadašnje Sebre i Vlahe – pisao udžbenike gramatike iz latinskog, grčkog i staroslovenskog; sastavljao i objavljivao priručnike iz geografije, matematike i botanike; sakupljao retke biljke, posmatrao i istraživao – i da je iza sebe ostavio generacije školovanih, pismenih i obrazovanih. A ne da je, budući da je bio monah, pre svega osnivao manastire.

No, baš o tom celovitom – rečima patrijarha – biblijsko-metafizičkom obrazovanju pravoslavnog monaštva, ruski teolog o. Aleksandar Menj ovako piše: „Mi znamo da su se u obiteljima unutar asketskih zidova rađali i izrastali veliki umetnici, letopisci… Ali, kultura se tamo stvarala uprkos osnovnoj tendenciji (kurziv, V.V), koja je hrišćanstvo postavila izvan sveta“.1 Patrijarh Porfirije upravo govori iz srca te osnovne tendencije pravoslavnog monaštva da je „izvan sveta“ – te zato ni patrijarha, kao pravoslavnog monaha, ne obavezuju ovosvetske činjenice, kada govori na temu odnosa Pravoslavne crkve prema znanju i prosveti. On nikada ne bi mogao reći „mi znamo“, kao Menj, s obzirom da znanje za patrijarha nije nešto objektivno, pojmovno i logički zasnovao, nešto što možemo izmeriti i proveriti, što ima svoju strukturu i metod – patrijarhova beseda podriva znanje.

Prožeta svetosavskim duhom permanentnog obrazovanja srpska crkva je, besedi dalje patrijarh, „podsticala i učestvovala u osnivanju Univerziteta u Beogradu“. Stipendisti bi ponovo pogrešno mogli pomisliti da je u srpskoj crkvi – među sveštenstvom i monaštvom – sve vrvelo od luckastih naučnika i radoznalaca željnih svakovrsnog znanja, ali je istina da je tadašnje sveštenstvo bilo zainteresovano za osnivanje univerziteta zato što je to ujedno značilo i osnivanje teološkog fakulteta, koji pre toga nije postojao. Crkva je bila zainteresovana za unapređivanje nezavidnog teološkog obrazovanja svojih kadrova. Ali bi danas trebalo poraditi i na unapređivanju običnog pozitivističkog obrazovanja, budući da patrijarh negira činjenice i u besedi tvrdi da je teološki fakultet jedan od osnivača Univerziteta u Beogradu.

Patrijarh iznosi predlog da univerzitet ne treba da bude mesto gde se stiču samo „znanja koja se tiču ovoga sveta“ – ponovo progovara tradicionalno monaštvo – „nego da treba da bude mesto gde se po uzoru na antička vremena znanje vezuje i za vrlinu“. Ali da bi na primeru pokazali vezu između znanja, vrline i srpske crkve, moramo se vratiti u vreme pre svetosavlja, čak u drugu polovinu 19. veka, kada je arhimandrit Ilarion Ruvarac (1832-1905) postavljao osnove kritičke istoriografije.

Ruvarac je primenom naučnog metoda u istorijskoj nauci opovrgao uvrežena mišljenja – zasnovana na narodnim epskim pesmama – o izdajstvu Vuka Brankovića i ubistvu cara Uroša od strane Vukašina Mrnjavčevića. A ideja vodilja u polemici sa tadašnjim romantičarima glasila je ovako: „Glavno mi je da kažem istinu ili ono što držim za istinu“.

Nema sumnje da je Ruvarac posedovao stručno znanje ali i vrlinu da to znanje (istinu) javno saopšti i brani, iako nije mogao računati na sveopšte odobravanje.

Isto su postupili i profesori sa PBF-a, kada su javno istupili protiv kreacionističkih budalaština, ali su neki od njih zauzvrat bili izbačeni sa fakulteta u čemu je učestvovao i patrijarh Porfirije – pokazujući time sve svoje vrline i širinu metafizičkog obrazovanja.

 

(Autor je kolumnista Peščanika)

Foto Fejsbuk profil Vladimira Veljkovića