Čemer u Zrenjaninu

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Devojke i momci rođeni u januaru 2004. za nekoliko meseci postaće punoletni. A oni rođeni u Zrenjaninu biće akteri i svedoci jedne bizarne, gotovo neverovatne priče za koju teško da, u globalnim razmerama, postoji presedan – oni od rođenja do punoletstva, punih 18 godina, nisu mogli da iz česme u stanu ili kući u kojoj žive popiju čašu zdrave vode.

U januaru 2004. pokrajinski sanitarni inspektor zabranio je da se voda iz zrenjaninskog vodovoda koristi za piće zbog visoke, daleko veće od dozvoljene koncentracije arsena. I od tada do danas se praktično ništa nije promenilo!

Ovo bi, samo po sebi, budući da živimo u 21. veku a i da Zrenjanin nije neko zabačeno pustinjsko ili planinsko seoce već po veličini treći grad u Vojvodini moralo biti dovoljno da priči opravda epitete „bizarna“ i „neverovatna“, ali nažalost nije jedina takva činjenica.

Naprotiv, za proteklih skoro 18 godina zrenjaninska priča je postala šokantna ali verna ilustracija bukvalno zastrašujuće sterilnosti, nesposobnosti i netransparentnosti vlasti, klijentelizma, donošenja odluka čak i zakona u skladu s interesima investitora i njihovih političkih saveznika i promotera, urušavanja pravne države, izigravanja i karikiranja principa vladavine prava i potpune neodgovornosti političara.

Za tih 18 godina Zrenjaninci su prošli kroz nekoliko različitih faza za koje je zajednička jedna stvar, sve vreme plaćali su za isporučenu vodu a imali su vodovod bez normalne, ispravne vode za piće. Sasvim pojednostavljeno, u najkraćim crtama to je izgledalo kako sledi.

Prva faza, pomenuta zabrana korišćenja vode za piće, onda 2006, ugovor o izgradnji fabrike vode sa američkim S&A Capital, bez efekta, potom od 2007. do 2009. tri nova tendera, svi bezuspešni i onda nekoliko godina neobjašnjive pauze.

Druga, 2012, ugovor sa nemačkom firmom Wasertehnick koji je delovao vrlo obećavajuće. Međutim u toku iste godine dolazi do smene vlasti. Pa nova i sada aktuelna vlast ubrzo dovodi ugovor u pitanje a 2014. ga i raskida.

Glavni navedeni razlog zvuči gotovo groteskno – fabrika vode bi Zrenjaninu obezbedila pijaću vodu čiji kvalitet bi bio u skladu sa standardima EU ali ne i rigoroznijim, višim standardima propisanim u Srbiji!

Treća faza, najdinamičnija, počinje 2015. Ubrzo po raskidu ugovora s nemačkom firmom vlast pravi ugovor s konzorcijumom italijanske Grupoo Zilio i domaće Synertech. Podršku pruža i vlast višeg nivoa, Vlada Srbije daje finansijske garancije.

Nešto kasnije (kao da se od početka to nije moralo znati) čuje se da postoji problem – po zakonu privatne firme ne mogu da se bave vodosnabdevanjem. Taj problem je rešen potezom državne vlasti koji snažno podseća na banana republike – izmenama Zakona o komunalnim delatnostima. Ali mnoštvo drugih nije. Period 2018-2020. obeležen je pokušajima probnog rada i prekidima zbog kvarova, lošeg kvaliteta vode, čak i eksplozije u postrojenjima.

Na trenutak je izgledalo da se, zbog ogorčene javnosti, otvara čak i pitanje odgovornosti, uhapšeno je nekoliko ljudi iz vlasti i iz konzorcijuma. Međutim ubrzo su pušteni da se brane sa slobode a optužnica nije ni podignuta.

Početkom ove godine stručna komisija objavila je da od 34 tehnička uslova fabrika vode ne ispunjava… nijedan!

Najružniji mogući epilog osamnaest godina duge priče?

Neko se postarao za još ružniji nastavak. Pre neki dan pristojne građane Zrenjanina koji su se okupili na mirnom protestu zbog očajne situacije sa vodom maltretirala je, preteći im i rušeći im transparente, grupa bahatih siledžija.

Zna se, nažalost, da za naše tužne prilike nije nikakva novost da nekakve bahate siledžije maltretiraju građane koji se koriste svojim ustavom zajamčenim pravima. Ne retko čine to i mnogo agresivnije i brutalnije nego pre neki dan u Zrenjaninu. Zadatak ovaj put očito nije bio da tuku već da zastraše.

Nije ništa neobično ni to da policija čiji glavni zadatak bi morala da bude zaštita prava građana ne reaguje na maltretman, da okreće glavu, da ne želi da ga registruje jer siledžije očigledno deluju u sadejstvu s vlastima što je, potvrdile su fotografije siledžija u društvu sa predstavnicima vlasti, bio slučaj i ovaj put.

Ipak, po nečemu, taj zrenjaninski slučaj je poseban.

Naravno da je, bez obzira na šta konkretno se odnose legitimni zahtevi građana koji protestuju, saradnja vlasti s kriminalcima protiv njih, uvek nešto krajnje kompromitantno i za vlast i za celo društvo, da je nešto nedopustivo i jadno, čemerno.

Ali, od toga da na i bukvalno žedne ljude koji traže normalnu vodu za piće nesposobna vlast šalje kriminalne batinaše teško je zamisliti nešto bednije i čemernije.

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti)

Foto MC Beograd