Autocenzura političkog

Tekst je izvorno objavljen na crta.rs

Ne slušajte ljude koji vam pričaju o zagađenom vazduhu kojim se trujemo, okrenite se ako pomenu mini hidroelektrane zbog kojih reke završavaju u cevima, žmurite dok nestaju zelene površine. Možda vam deluje kao građansko nezadovoljstvo, ali ne dajte se prevariti – to je politički protest! 

Predvidljiv odgovor režima na bilo kakvo organizovanje, pa tako i na ekološki ustanak koji je u Beogradu održan proteklog vikenda. Bez ulaženja u specifičnosti ovog protesta, čak i sami učesnici osetili su potrebu da naglase da nije reč o političkom skupu, već kako je to formulisao Cane “o opstanku čoveka na ovim prostorima”. Ekološke politike više nisu politika i demonstrantima raznih boja to, izgleda, nije sporno. Ne samo da privatno nije političko, nego ni političko to nije. 

A kako i da bude, kada se na sam pomen udruživanja pali mašina za demonizovanje svega i svakoga ko se usudi da nešto kritikuje. Prošlog leta, kada je Novi Pazar bio žarište korone, premijerku i ministra zdravlja dočekala je uz zvižduke grupa nezadovoljnih građana. Premijerka Brnabić označila ih je kao političke aktiviste koji treba da se bave politikom, a ne da „koriste zdravstvo i tešku epidemiološku situaciju za politiku“. 

Matrica je štetna, opasna i veoma dobro uigrana. Bilo da je reč o školskim primerima politike ili lekaru koji prepričava užasno stanje u kovid bolnicama – na sve se automatski lepi etiketa političkog, i sve biva prebačeno u domen stranačke borbe u kojoj samo jedna strana pobeđuje. Čak i kada je reč o međunarodnim akterima, kritike postaju prljava politička oruđa u borbi svih protiv njih, pa se tako ocene iz godišnjeg izveštaja Evropske komisije o Srbiji vide kao političke. Ima nekih tačnih navoda o vladavini prava, rekao je tada predsednik Vučić, ali je zamerka na račun njegovog korišćenja (zloupotrebe) pozicije predsednika republike na parlamentarnim izborima 2020 – politička. 

Protesti, zahtevi i nezadovoljstvo građana sada nose epitet “političko”, koji im prirodno i pripada, ali kao inkriminišući dokaz da je reč o nečemu prljavom, nelegitimnom i antinarodnom. Političko je time de fakto cenzurisano, pa mora da smišlja alijase, da bude građansko, nestranačko, studentsko ili spontano, narodno i neorganizovano. Kako cenzura ide ruku pod ruku sa autocenzurom (kako je pisao Kiš, cenzura je samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure), društvo internalizuje sve negativne odrednice političkog i aktivno se od njega ograđuje. U jeku protesta 1 od 5 miliona, čiji su povod i zahtevi bili direktno politički, jedan analitičar izjavio je da zahtev za poštenim izborima „nije prevashodno politički već pre svega opštedruštveni“. Valjda da ne bi bilo sramota izaći na ulicu.  

Tako smo dobili konsenzus da je političko nužno loše, uz implicitnu poruku da je isplativije ćutati, a eksplicitnu da se politikom ne treba baviti, pod pretnjom metalne šipke i konjice. To je samo jedan od mehanizama kojima režim uspešno polarizuje i anestezira javnost, nešto kao divide et impera, samo uz zdušnu pomoć svih nas. Svaka kritika vlasti je automatski opoziciona, a svi zajedno vode prljavu političku borbu jer ne vole svoju zemlju. Ovo je mogao biti direktan citat iz Skupštine, a da čitaoci ne posumnjaju u njegovu autentičnost, toliko je javni prostor zatrovan. 

Posle svega deluje suvišno reći da svi ovi zahtevi i protesti u biti jesu politički, ali je možda i neophodno. Zahtev za poštenim i slobodnim izborima je politički, javno zdravlje je politika, izgradnja stadiona i seča šuma su politika. Da bi neko mogao da sprovodi svoje ekološke, ekonomske ili zdravstvene politike, mora najpre da pobedi na izborima i dobije moć da to uradi, što bi trebalo da se odvija u okvirima dogovorenih pravila. Svaka odluka koja uređuje odnose u društvu, bilo da je reč o visini poreza koji plaćamo na zarade, pravu posećivanja partnera u bolnici ili izgradnji škola – jeste politika. Pobeda lokalne inicijative u odbrani trole 28 je politička pobeda jer je gradska vlast naterana da odustane od poteza koji su građani ocenili kao štetan. Živela politika! 

I ovaj tekst je politički jer poziva na promenu u javnom prostoru, kako ne bi bilo sramota nazivati stvari pravim imenom i braniti politička prava i slobode. Kada studenti, na primer, kažu da njihove demonstracije nisu političke, oni se time ograđuju od slobode okupljanja i izražavanja koje su decenijama širom sveta krvavo osvajane u političkim borbama za pravo da se ne ćuti. Kada je krajem 1960-ih popularizovan slogan „privatno je političko“, feministkinje su želele da probleme žena izvuku iz izolovanog porodičnog konteksta u javni, politički. Da se normirana nejednakost ne ignoriše, već da postane javno pitanje oko kojeg će politički moći da se nadmeću i do tada suzbijani, nevidljivi glasovi. Da borba za prava i slobode bude otvoreno i ponosno politička, a ne da se od nje beži. 

Uobičajena napomena kaže da je za probleme politike u Srbiji u najvećoj meri odgovorna vlast koja zloupotrebljava pozicije moći i jedina može da donosi odluke na najvišem nivou. Aneks napomeni podseća da se borba protiv negativnih pojava i trendova u društvu vodi na svim nivoima, a najpre na političkom. Ne postoji koncizan prevod reči „riklejm“ (eng. reclaim, povratiti nešto oteto ili izgubljeno), pa će se ovaj tekst završiti pozivom na riklejmovanje političkog – za sve borbe, inicijative, udruživanja, napore i zahteve da vlast bude odgovorna građanima i da njihove probleme ne unižava već rešava.

(Autorka je istraživač organizacije CRTA)

Foto crta.rs