Večna slava Albertu Andijevu

Patriotizam, rodoljublje, ta ljubav prema svojoj otadžbini, to osećanje povezanosti sa svojim narodom i njegovim pregnućima, jedno je od najsnažnijih ljudskih osećanja. Odrednica u Vikipediji kaže da patriotizam, kao osećanje, poseduju ljudi u svim zemljama ili teritorijama. Nažalost, početkom 21. veka to osećanje je bilo prognano iz Srbije. Masovni mediji i tzv. elite stigmatizovali su svakog ko bi samo pokušao da promoviše bilo šta što je patriotsko ili što govori o borbi i odbrani srpskog naroda od NATO agresije 1999. godine. Zahvaljujući predsedniku republike Aleksandru Vučiću osećanje patriotizma 2012. godine opet dobija pravo građanstva u Srbiji. Veliki doprinos da možemo sa ponosom da govorimo o pruženom otporu agresiji dao je i današnji ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin.

Vođeni takvim osećanjima mi iz Udruženja potomaka ratnika oslobodilačkih ratova Srbije – Okružni odbor Vranje 2019. godine organizovali smo tribinu posvećenu dvadesetogodišnjici NATO agresije na SRJ. Tog marta Dom Vojske Srbije u Vranju bio je kao nikada do tada ispunjen i to do prostornog maksimuma. Tiskali su se ljudi da vide goste tribine i junake odbrane Srbije na planini Paštrik. Jedan od tih junaka bio je i naš prijatelj Albert Andijev, koji je izložio riziku svoj život za slobodu Srbije. Kako nedavno reče gradonačelnik Vranja Slobodan Milenković „tajna slobode počiva u hrabrosti“. Shodno tome Albert je bio jedan od čuvara te tajne. Nažalost, preminuo je 14. marta 2021. godine.

Tokom ratova devedesetih godina prošlog veka nemali broj ruskih dobrovoljaca borio se na strani Srba. Jedan od njih bio je Albert Ahsarbekovič Andijev, ruski dobrovoljac i pripadnik Vojske Jugoslavije. Rodio se u Gruzijskoj Sovjetskoj Socijalističkoj Republici 1970. godine. Kao mladić se bavio sportom i borilačkim veštinama. Zbog NATO agresije i rata na Kosovu i Metohiji sa 29 godina je odlučio da napusti rodnu zemlju i pritekne u pomoć braći po veri u SR Jugoslaviji.

Na Kosovo i Metohiju pristigao je aprila 1999. godine zajedno sa grupom dobrovoljaca iz Rusije. Raspoređen je u sastav 549. motorizovane brigade Prištinskog korpusa VJ čija je ratna zona dejstava išla od Prizrena, u kome se nalazila komanda brigade, sve do Dragaša, Suve Reke, Orahovca i Đakovice. Brigada u kojoj se borio bila je pod komandom generala Božidara Delića.

U borbama kod Suve Reke 5. maja 1999. godine Albert je ranjen i prilikom ranjavanja ostao je bez jednog oka. Povrede su mu sanirane najpre u Prištini, a potom na VMA u Beogradu. Iako je ostao ratni invalid, Albert je napustio Beograd posle lečenja i vratio se na front svojim saborcima iz 549. brigade, sa kojima je zajedno branio Kosovo i Metohiju u bitki na Paštriku od 26. maja do 10. juna 1999. godine.

Po završetku ratnih dejstava i nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma odlučio je da ostane u Srbiji. Oženio se u Vlasotincu i dobio sina Lazara. Skidanjem vela ćutnje o borbama pripadnika vojske i srpske policije na Kosovu i Metohiji 1998/1999, Albert Andijev nastavio je da se bori za istinu, ali ne više puškom već rečju. Govorio je na tribinama, u televizijskim emisijama, na raznim skupovima širom Srbije... Učestvovao je u snimanju nekoliko dokumentarnih filmova posvećenih ratu na Kosmetu.

Na tribini „Dvadeset godina od bitke za Paštrik“, koju je u Vranju organizovalo Udruženje potomaka ratnika oslobodilačkih ratova – Okružni odbor Vranje, Andijev je izgovorio čuvenu rečenicu: „Nisam ja izgubio oko, ja sam ga ostavio tamo da, kad svi drugi razlozi nestanu, makar imam taj razlog da se vratim na sveto Kosovo i Metohiju i potražim moje oko“. Ova njegova izjava je posle tribine u Vranju često citirana u medijima.

Iako je preživeo ratne strahote ranjavanja i brojna iskušenja, naš prijatelj i brat Albert Andijev je posle teške borbe sa kovidom preminuo u Beogradu 14. marta ove godine. Uz zvuke pesme „Vidovdan“, u prisustvu sveštenika Ruske i Srpske pravoslavne vrkve, sahranjen je 22. marta na Centralnom groblju u Beogradu.

Pošto je Albert Andijev bio veliki prijatelj srpskog naroda i Okružnog odbora našeg uduženja, ovim putem mu upućujemo poslednji pozdrav i odajemo počast za sve što je učinio u odbrani srpskih zemalja.

Neka mu Gospod podari carstvo nebesko. Večnaja pamjat i slava mu!

Dužnu zahvalnost što smo moj prijatelj Slavoljub Stojmenović i ja tada uspeli da organizujemo takvu tribinu iskazujemo generalima Milosavu Simoviću, komandantu Kopnene vojske Srbije, i Slobodanu Stopi, tadašnjem komandantu Četvrte brigade Kopnene vojske, kao i narodnom poslaniku Slaviši Bulatoviću.

(Autor je član UO Udruženja potomaka ratnika oslobodilačkih ratova – Okružni odbor Vranje)

Foto Vranje News