Košuljica za breaking

Tekst je izvorno objavljen na pedjaobradovic.wordpress.com.

Posle nepunih 25 meseci, u četvrtak (1. oktobra) trebalo je da se vratim na posao. Imao sam i tvit u glavi (to mi je bilo važno zbog svih koji su mi preko mreža pre dve godine pomogli i ispratili me na lečenje), selfi ispred televizije sa logoom N1 i kratak tekst:”back home”. Umesto toga, automobil je prošao kroz mene i polomio mi obe noge na pešačkom prelazu u Belom potoku. NIsam ništa čuo, video sam ga na samoj periferiji vidnog polja, instinktivno se okrenuo ka njermu i spustio ruke na haubu, u nesvesnom pokušaju da ga “zaustavim”. Onda sam se našao u vazduhu, sve je otišlo u crno. Kao kada se sa visoke stene skoči u more, dugo nisam, ali to je bio taj osećaj, pomalo bezvremen i u potpunoj tišini, sve dok se nisam našao na asfaltu i u desnom kuku osetio poznati osećaj kada kost više nije tamo gde bi trebalo da bude.

A onda bes od nemoći i iskreno očajanje. NIsam zapamtio lice vozača koji je zapalio cigaretu, čučnuo, pitao me kako sam, čime se bavim, govoro da će sve da bude okej, dok sam ja urlao da zovu “muriju i hitnu pomoć”. Nije me još ni zabolelo, a ja sam ga pitao da li zna šta je uradio? Da se pune dve godine borim sa leukemijom i posledicama terapija, da sam već dva puta morao da učim da hodam i da sam nekoliko sati ranije srećan izašao sa klinike na Banjici gde su mi rekli da mi je levi kuk zarastao, godinu dana pošto je pukao u Berlinu u padu sa bicikla, kada posle meseci ležanja i silnih terapija nije ostalo mišića koji bi ga zaštitili

Pa sam se setio kako sam celo leto, konačno stabilan na nogama, planinario po Srbiji, “visinski se pripremajući” da ponovo počnem da živim normalno, i da me je od mojih kola, u kojima bih skinuo gojzerice i obukao patike, delilo svega tridesetak koraka i jedan i po pešački prelaz.Toliko je i moju porodicu delilo od mog rutinskog povratka kući, kažem rutinskog, a tek što su se Gaga i deca navikli da sam kod kuće, tek što sam počeo da ličim na sebe i tek pošto smo se opet sastavili, malo opustili i imali predivno leto.

“Belopotočki incident” dogodio se tek osam dana pre zvaničnog izlaska iz sveta doznaka za bolovanje, kontinuiranih poseta laboratorijama i ordinacijama, tog kosmosa pacijenture u kome sve orbitira oko masivne zvezde iz koje isijavaju dijagnoze, pretrage, zabrinutosti, mišljenja, terapije i strahovi. Prvog oktobra, taj “crveni džin” trebalo da eksplodira, da bude supernova i onda postane “malena” neutronska zvezda u kojoj će ostati gusto sabijene sve strepnje, sav stres i briga koji nikada ne nestaju jednom kada čovek dobije rak. Naravno, neraskidivo vezani za stalne kontrole i pojave novih posledica preživljenih terapija.

Ali, kakve veze taj čovek sa cigaretom ima sa mojim borbama? Nikakve baš. Nisam ga opsovao, ni sada ne osećam niti ljutnju niti mržnju prema njemu, on me nije video, naši životi su se slučajno ukrstili i koliko god ja bio besan i šokiran onim što mi se dešava, ne mogu da ne primetim da pomeram prste na oba stopala i da je glava na ramenima. Iz ovog iskustva mogu da zaključim da bi pogibija od udarca automobila na pešačkom prelazu bila mnogo ružna i bolna smrt, E, a ja sam i dalje živ, čoveka sa cigaretom preuzeo je sistem i to ide nekim svojim tokom koji mora da postoji da bi ljudi gledalii kada voze. Automobil je ubojito oružje.

U televizijskoj teoriji te praksi, “košuljicom” se naziva redosled sadržaja. Ima i termin “pogača”, ali to je nešto drugo. Kao producent Dnevnika na N1, bavim se košuljicama u koje slažem lajvove, pakete, najave, pokrivalice, vesti, grafike, šta god može da se “mete” na ekran da čovek odluči da gleda baš to što si ti imao da mu kažeš. Pa je pred emisiju u sedam pogledam, a ona, sa segmentima u različitim bojama, što bi rekao moj drug Bane Šovljanski, izgleda “kao red letenja u kontroli leta”, uredna, pregledna za prezentera, bez iznenađenja, a tebi u trenu jasno da je redakcija uspela i da se taj dan neće emitovati neka dosada. Što podjednako često ume da se desi.

A postoji i košuljica za “brejking” (ono što kod nas zovu prelomnim, poslednjim, upravo saznajemo vestima). Ona ne liči ni na šta, grozna kupusara u kojoj znaš samo šta je početak i na čiji sled, kraj pogotovo, imaš tek ograničen ili nikakav uticaj. Ta ružna pojava dobije samo slag (kolonu u koju se ubacuju tekstualni i audio-vizuelni sadržaji) za špicu, drugi slag bude najava gde napišeš prezenteru, ili on sam sebi da se desilo “to i to”, imaš možda i prvu sliku ili reportera na licu mesta ako si srećne ruke ili je tim brzo reagovao, pa kad režija potera špicu ti ubacuješ sadržaj kako šta stiže i praviš ono što se zove “vanredni program” koji je u stvari redovni program u savremenoj filozofiji televizije.

Moj život, od 8. septembra 2018, kada mi je rečeno da imam leukemiju, liči na tu kupusaru. Događaji se nižu uz malo ili nimalo moje kontrole i za ove dve godine postao je, citiram mog prijatelja, Irca iz Škotske, Ejmona, “prava avantura”, baš kao breaking news u režiji, samo sa dosta realnog rizika po život. U toj avanturi ne uživam, samo sam naučio da živim u njoj, budem što bolji i da se trudim da se oporavljam za one koji me vole i koji iskreno pate kada mi je loše ili mi se nešto loše desi.

Nezaobilazno, ko kod je čuo za belopotočki događaj, reagovao je u neverici da mi se i to posle svega dogodilo. Postavljaju se razne teorije. Moj amigo, Slobodan Georgiev veruje da za sve to postoji neki razlog, da se to ne dešava uzalud, tek tako i da tamo negde, na kraju puta, postoji neko utočišće u smislu do koga treba stići. Moja tetka, koja sledi pogled na svet istočnjačkih filozofija, sa druge strane, smatra da se sve što se dešava, događa bez ikakvog razloga te da o tome uopšte ne treba ni razmišljati. Samo da stvari treba prihvatiti, takve kakve jesu. Naravno, mnogo je onih koji sve posmatraju kroz religijsku prizmu i rešenje vide u prihvatanju Svete tajne Crkve, odnosno susretu čoveka sa Bogom i ostvarivanju zajednice sa njim. Svakako da nisu izostali ni predlagači koji kandiduju skidanje čini, a ima i onih kojima sve staje u jednu reč – “baksuz”. Moja lutanja za odgovorom još traju i verovatno će da potraju. Suzdržaću se bar u ovom postu od (auto)ironije, kao mog omiljenog načina za obračun sa stvarnošću i u vremenu pre nego što mi se “raspala košuljica” (to je ono kada ti se emisija raspe u hiljadu komada, niko ne zna šta treba sledeće da ide, gledaš prezentera zbunjenog i onda idu ili reklame ili se na ekranu još gore, pojavi “crno”).

Zašto ovo pišem? Oni koji me prate na mržama znaju da nisam objavljivao slike iz bolnica, nisam izveštavao o svom zdravstvenom stanju, zahvalio sam svima koji su mi pomogli (evo i ovde još jednom jer bez vas ne bih bio živ), ali neke muke želeo sam da ostavim za sebe i najintimniji krug ljudi. Ali posle ovog šokantnog povratka u bolnički krevet, na terapije, operaciju, pridružene probleme o kojima ću (nekada) pisati (ne mogu da se obavežem na precizne termine), osećam da moram da progovorim koliko god mi to intimno ne prijalo. Ne znam kako bih to objasnio… Mislim da su emocije počele da prelivaju.

Pišem i za sve one kojima je svega dosta, koji su u strahu da će umreti od bolesti od kojih pate, za one koji veruju da ih “tera maler”, da ih život ne štedi i posebno za one koji su zbog toga na ivici da odustanu. Za mene je presudni trenutak bio kada sam shvatio da moj život ne pripada samo meni, već i svima onima koji me vole, koji su zbog mene patili i pate i koje zbog toga nisam smeo da povredim bilo kakvim odustajanjem.

Tvit-serijali “vesti sa sela” i oni o osvojenim vrhovima i prepešačenim stazama do daljeg idu na pauzu. O onome što je bilo i što će biti, pisaću ovde, kada emocije opet preliju. Možda nekome pomognu u teškim trenucima, da znaju da odustajanje nikada ne ostane ono jedino moguće.

UPOZORENJE ČITAOCIMA: Autor zadržava sva prava na sopstvenu sudbinu, detalje i događaje iz prošlosti i budućnosti, kao i na izostanak bilo kakve volje i namere da se bavi dizajnom sajta, optimizacijom, fotografijama i/ili ulepšavanjima bilo kakve vrste.

(Autor je novinar)

Foto MC Beograd