Rušenje spomenika i pravni okvir

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Širom SAD, a (ipak) ne tako masovno i u Evropi, spomenici poznatim ličnostima Konfederacije, kao i drugima za koje se smatra da su podržavali robovsku ili uopšte nečovečnu tradiciju, svakodnevno se ruše. Ruše ih redovno građani koji protestuju protiv vrednosti / „vrednosti“ koje spomenici oličavaju.

Državice nikle na području Jugoslavije takođe nisu bile pošteđene rušenja objekata kulturno-istorijskog nasleđa i to ne samo u ratom zahvaćenim područjima, nego ni drugde.

Da li je pravno gledano uvek zabranjeno rušiti spomenike?

Izvesni pravni okviri su uspostavljeni na međunarodnom, kao i na unutrašnjem planu. Dva najznačajnija međunarodna dokumenta koja se bave zaštitom kulturno istorijskog nasleđa jesu Haška konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba iz 1954. i Konvencija UNESCO o zaštiti svetskog kulturnog i prirodnog nasleđa iz 1972. godine.

U Srbiji osnovni zakonski tekst koji nastoji da uredi pitanje zaštite kulturnih dobara je Zakon o kulturnim dobrima („Službeni glasnik“ RS br. 71/94 i 52/2011).

Prvo pitanje koje pravnik sebi postavlja povodom pravnog okvira zaštite spomenika i drugih kulturnih dobara, jeste odnos međunarodnih i unutrašnjih izvora prava, a to u praksi znači: do koje mere međunarodni izvori ograničavaju bilo sadržaj, bilo primenu unutrašnjeg prava, kada dođu u suprotnost? U ovom pogledu postoji razlika između dve navedene međunarodne konvencije.

J. H. Merimen (Merryman), polazeći od iskustava Drugog svetskog rata i nacističkog prisvajanja ili uništavanja kulturnog nasleđa, ističe Hašku konvenciju iz 1954, kao dobar primer i kao prvi međunarodni pravni akt koji sadrži odredbu o pojedinačnoj odgovornosti, praktično primenjenoj na suđenjima za ratne zločine u Nirnbergu ( J. H. Merryman, „Two Ways of Thinking About Cultural Property“, str. 835-36). A. Rozenberg (Rosenberg), jedan od glavnih optuženih nacista na nirnberškom suđenju, bio je osuđen kao vođa Einsatzstaba za upravljanje kulturnim dobrima na okupiranim teritorijama, za ratni zločin protiv kulturnih dobara, pored ostalih brojnih zločina za koje je utvrđena njegova odgovornost. Tada je prvi put pojedinac bio osuđen za zločin protiv kulturnih dobara koji je počinjen u ime države (Merimen, str. 836). Međutim, uprkos internacionalizmu i kosmopolitizmu ove Konvencije, ona sadrži jedan značajan ustupak unutrašnjem pravu države koja bi mogla biti odgovorna za zločin. U čl. 4(2) Konvencije propisano je da se od obaveze zaštite kulturnih dobara može odstupiti onda kada vojna nužnost „imperativno zahteva“ to odstupanje. Ili, Merimanovim rečima (str. 838), vojna nužnost može opravdati uništavanje kulturnih dobara, koja su inače zaštićena Haškom konvencijom. Problem, razume se, nastaje onda kada treba protumačiti pojam „vojne nužnosti“. Ona daje mogućnost vojnom zapovedniku na terenu da neke druge vrednosti pretpostavi vrednostima kulturnih dobara. Primera radi, opravdani izuzetak se pripisuje saveznicima prilikom osvajanja Monte Kasina. Tada je uništena Opatija Monte Kasino, jedna od najstarijih i najvrednijih, iako je nemačka vojska bila zabranila ulazak u Opatiju i tamo se izgleda i nije nalazila. Tada se tvrdilo da je ovo razaranje bilo opravdano vrednošću spasavanja ljudskih života koji su iznad istorijskih spomenika, ma kako ti spomenici bili značajni. Ovde je, međutim, problem bila neizvesnost faktičkog stanja.

Uprkos ovom ustupku međunarodnog prava unutrašnjem, Merimen visoko ocenjuje Hašku konvenciju: ona sadrži princip kosmopolitskog internacionalizma zato što uvodi novi pojam – kulturno nasleđe čovečanstva – odvojen od nacionalnog interesa; zato što Konvencija kulturnim dobrima pridaje poseban značaj, opravdavajući time poseban pravni režim njihove zaštite i zato što uspostavlja individualnu odgovornost pojedinca za zločin protiv kulturnih dobara (str. 841-42).

Za razliku od Haške konvencije, Konvencija UNESCO se ocenjuje kao međunarodni akt koji ima tendenciju da zaštiti državu koja faktički drži određeno kulturno dobro. Jedan pravac tumačenja kazuje da Konvencija obavezuje državu-članicu da čuva kulturno dobro na svojoj teritoriji, te da je zaštita kulturnog dobra, zapravo sprečavanje premeštanja tog dobra iz jedne države u drugu. Prema drugom, alternativnom tumačenju, Konvencijom se zabranjuje nedozvoljena trgovina kulturnim dobrima, a pojam „nedozvoljene trgovine“ se objašnjava kao trgovina koja lišava zemlju porekla određenog kulturnog dobra samog tog dobra (Merimen, str. 844). Haška konvencija, rečeno je već, koristi sintagmu „kulturno dobro čovečanstva“, a Konvencija UNESCO – „nacionalno kulturno dobro“. Konvencija UNESCO je otvorila pitanje pravnih odnosa između tzv. izvornih država (Egipat, Grčka, Meksiko, itd), koje zahtevaju repatrijaciju kulturnih dobara i tzv. marketinških, mahom bogatih država, u kojima se kulturna dobra nalaze, van zemlje njihovog porekla (SAD, Francuska, Nemačka, Švajcarska, Britanija itd). Pitanje se naročito zaoštrilo u jednom konkretnom slučaju: da li je pravno dopušteno da jedan pravnik ukrade Majanski kodeks i vrati ga u Meksiko iz Nacionalne biblioteke u Parizu, u kojoj je bio čuvan? (Merimen, str. 846). Sam Merimen je sklon izvesnoj kritici tzv. kulturnog nacionalizma UNESCO Konvencije, naspram kosmopolitizma Haške konvencije, ali bez rezolutnog kriterijuma za pravno razrešavanje situacija kada se sukobe kulturni internacionalizam i kulturni nacionalizam, iako zaključuje da kulturni internacionalizam ima veću „težinu“, zbog boljeg načina očuvanja kulturnog dobra, zbog integriteta tog dobra i, najzad, zbog mogućnosti sticanja, a time i distribucije kulturnog nasleđa čovečanstva (str. 853).

Protivrečnosti između dva najvažnija međunarodna pravna dokumenta o zaštiti kulturnih dobara ne rešavaju pitanje odnosa međunarodnog i unutrašnjeg prava. Naprotiv, usložnjavaju ga.

Odstupanja, dopuštena zbog vojne nužnosti, ograničavaju primenu međunarodnog prava u korist unutrašnjeg, ali ona važe samo za slučaj rata. Koji pravni režim važi za rušenje kulturnih dobara u vreme mira – ne proističe ni iz jedne od ovih dveju konvencija. Dakle, upravo tu zveči pravna praznina.

U normativnom smislu, očigledno je, pravna praznina postoji. A, pravna teorija je legitiman način da se ona popuni. Jedno od značajnih sistematskih dela, koje sadrži obrazložene predloge za popunjavanje označene pravne praznine, napisao je E. Perot Bisel – E. Perot Bissell V (peti): „Monuments to the Confederacy and the Right to Destroy in Cultural-Property Law“, objavljeno u The Yale Law Journal, ovde citirano preko Digital Commons.

Već u apstraktu, autor najavljuje da se, u nekim slučajevima, zalaže za pravnu dopuštenost rušenja spomenika i to onda kada ovi služe previđenom „zaštitničkom impulsu“ spram kulturnih dobara. Konkretnije, kulturno dobro je dopušteno uništiti onda kada je određeni spomenik podignut radi slavljenja povreda običajnog međunarodnog prava o ljudskim pravima.

Bisel polazi od konstatacije da je Haška konvencija iz 1954. izrazito namenjena zaštiti i očuvanju svih zatečenih kulturnih dobara, što je bila posledica masovnih razaranja u Drugom svetskom ratu (str. 1136-37). Konvencija UNESCO, iako za primarni ratio coventionis ima ograničenje crnog tržišta kulturnim dobrima, takođe se odlikuje izrazito zaštitnim karakterom (str. 1138). Isto se može tvrditi za međunarodno običajno pravo, što Bisel dokazuje presudom Haškog krivičnog tribunala za zločine učinjene na području bivše Jugoslavije, citirajući presudu protiv D. Kordića, kojom je on osuđen zbog namernog uništavanja kulturnog nasleđa „određenih političkih, rasnih ili religijskih grupa“ (str. 1139).

Ovaj glavni normativni tok, prema Biselu, sledi i pravna teorija, takođe orijentisana ka zaštiti i očuvanju kulturnog nasleđa kao prirodnom, zadatom cilju, ne pokušavajući da „debatuje o vrednosti očuvanja ili o odlučujućim kriterijumima za odluku o tome koje kulturno nasleđe treba da bude očuvano“ (str. 1147). Nije propustio konstataciju da Merimenova analiza nije ovde ništa promenila, podsećajući na internacionalni i nacionalni koncept zaštite kulturnih dobara. Prvi se zasniva na stavu da nijedna nacija ili kultura nema viši interes od neke druge za očuvanje određenog kulturnog dobra. Drugi – na stavu da jedna nacija ili kultura ima poseban interes zaštite kulturnog dobra nastalog na njenoj teritoriji. I pored razlika, oba pristupa pretpostavljaju i ne dovode u pitanje vrednost očuvanja kulturnog nasleđa, takvog kako je zatečeno (str. 1148). Do istog zaključka o imanentno zaštitničkom karakteru normi, Bisel dolazi pošto je analizirao unutrašnje pravo SAD (str. 1142-44).

Analizu dopuštenosti rušenja spomenika, Bisel počinje podsećanjem na damnatio memoriae, brisanje, a zapravo obeščašćivanje sećanja. Dosta pažnje je u literaturi bilo posvećivano ovom fenomenu. Na području bivše Jugoslavije time se posvećeno bavio Sinan Gudžević, a ovde na sajtu Peščanika, Žarko Korać. Damnatio memoriae je, počev od Rimskog prava, preko renesanse, do američke Deklaracije o nezavisnosti (str. 1151) bilo jedno od argumenata za uklanjanje ili razaranje kulturnih dobara, počev od rušenja spomenika do uništavanja građevina.

Biselova teza glasi: uništavanje kulturnih dobara treba da bude dopušteno da bi ispunilo sledeće ciljeve: (a) sam akt rušenja je realizacija ekspresivne moći onih koji ruše; (b) katarzični efekat rušenja i (c) ostvarenje praktičnih interesa koje ne bi bilo moguće pukim čuvanjem zatečenog kulturnog dobra (str. 1149).

(a) Rušenje kao ekspresija moći sastoji se u političkoj poruci pojedinca ili grupe kojom se odbacuje ili sadržina ili smisao određenog kulturnog dobra. Istovremeno, rušenjem se prenose određene političke ideje, ili se privlači pažnja drugih, time što sam akt rušenja nezaobilazno registruju mediji, čime „snaga rušenja prevazilazi značaj čuvanja kulturnog dobra“. Ovaj cilj se naročito ostvaruje prilikom promene režima u određenoj zemlji i to uništavanjem moćnih simbola, kao što su, na primer, Berlinski zid, nekada brojni spomenici Lenjinu u Ukrajini, Sadamu Huseinu u Bagdadu i sl. (str. 1150-51).

Kad se postavi pitanje pravne dopuštenosti rušenja, mora se podvući da je Vrhovni sud SAD smatrao dopuštenim neke vidove destrukcije, kao što je paljenje zastave ili krsta, polazeći od slobode izražavanja, zaštićene Prvim amandmanom na Ustav. Ali u ovim slučajevima, radilo se o uništavanju simbola, a ne kulturnih dobara. Time je ipak, smatra Bisel, Vrhovni sud prihvatio destrukciju kao ekspresiju moći, a pravni osnov za to treba videti u slobodi izražavanja. Na osnovu ovakvog stava, on nalazi da će dalji razvoj dovesti do toga da se u sudskoj praksi pravno dopusti i rušenje spomenika, kao i ostalih kulturnih dobara, ako nose određeni sadržaj ili predstavljaju nepoželjan simbol (str. 1153).

(b) Katarzični značaj rušenja ima centralno mesto kao emotivna reakcija na istorijsko sećanje pri nedavnom masovnom rušenju spomenika poznatim ličnostima Konfederacije u gradovima SAD. Rušenje spomenika na područjima poznatim po rasizmu, diskriminaciji i zloupotrebi, podobno je da oslobodi stanovništvo ponovnog proživljavanja patnji i da time zajednici koja ih je trpela omogući da „krene napred“ (str. 1155).

(c) U nekim slučajevima, rušenje spomenika ličnostima Konfederacije, ima praktični efekat. Tada se redovno radi ne o rušenju iz revolta, nego na osnovu odluke nekog lokalnog ili specijalizovanog organa ili tela. U nekim slučajevima, spomenici se demontiraju i odlažu u muzej, ali kad je to preskupo, donose se odluke o rušenju (primeri, na str. 1156).

Pravni osnov za ispunjenje ovih ciljeva jeste upravo ono za čim tragaju autori koji nalaze da je uništavanje određenih kulturnih dobara pravno dopušteno. Prvi amandman na Ustav SAD očito nije dovoljno dobar pravni osnov. Štaviše, praksa međunarodnih krivičnih sudova negira slobodu izražavanja kao osnov za uništavanje kulturnih dobara, naročito ona sudska praksa koja potiče od Krivičnog tribunala za zločine počinjene na području bivše Jugoslavije. Ljudska prava pojedinca su u brojnim presudama Tribunala povezana sa kolektivnim pravom na pristup, praktikovanje i zaštitu kolektivnog kulturnog identiteta. Takođe, Statut stalnog Međunarodnog krivičnog suda (tzv. Rimski statut) definiše uništavanje kulturnih dobara kao zločin protiv humanitarnog prava (str. 1158-59). I, upravo tu, na osnovu argumentum ad contrario, ne pominjući da ipak izrično, Basil vidi pravni osnov za pravnu dopuštenost uništavanja kulturnih dobara: nacija ili drugi vlasnik kulturnog dobra koji želi to dobro da uništi, ima pravo to da učini samo onda kada je dobro izrađeno radi slavljenja ili uspomene na radnju ili ideologiju povrede prava nacije… i/ili ljudskih prava. Brojni konfederalni spomenici slave prakse povreda ljudskih prava, posebno ropstvo i sistemsku rasnu diskriminaciju. Tu se naročito podvlači činjenica da većina takvih spomenika nije podignuta odmah posle građanskog rata, već znatno kasnije, uglavnom na osnovu zagovaranja pojedinih grupa koje i dalje podržavaju rasizam kao praksu (str. 1162). Ovakav pristup, razumljivo, zahteva određivanje kriterijuma na osnovu kojih se zaključuje da kulturno dobro nosi ili izražava neprihvatljiv sadržaj sa stanovišta zaštite i uživanja ljudskih prava, kao i stav o tome ko bi mogao biti nadležan da takvu odluku donese. Basil predlaže sledeće: potrebno je, za svaki pojedinačni slučaj, na osnovu činjenica kad je kulturno dobro nastalo i pod čijim uticajem, utvrditi da li je bilo namenjeno slavljenju povreda ljudskih prava, a pravno merilo za tu ocenu sadržano je u savremenim izvorima prava o ljudskim pravima (str. 1166-67).

Njegov zaključak je jasan: savremeno pravo, međunarodno i unutrašnje, nalaže obavezu čuvanja i održavanja zatečenih kulturnih dobara. Izuzetno od ovog opšteg pravila, pravno treba dozvoliti uništavanje kulturnih dobara kojima se slavi povreda međunarodno priznatih ljudskih prava. Odluku o tome mora doneti nadležni organ (str. 1172). Dakle, iz ovog izuzetka, isključuju se spontana rušenja spomenika, učinjena iz revolta. A njihov broj nije mali.

Pored pravne argumentacije u savremenoj medijskoj debati, ističu se i drugi argumenti. Prof. Kiša N. Blejn (Keisha N. Blain) u članku u Washington Postu, pod naslovom „Destroying Confederate monuments isn`t `erasing` history. It`s learning from it“, piše da savremeno rušenje spomenika nije „brisanje“ istorije, što zagovara sam američki predsednik. Naprotiv, podizanje ovih spomenika bilo je prekrajanje istorije koje su preduzeli beli suprematisti. Kad se to nauči i razume, rušenje spomenika je akt vraćanja istorijskoj istini. Suprotna argumentacija povodom oštećenja spomenika MacDonalda, istorijski prvog premijera Kanade u Montrealu, iznosi se u članku „Destroying monuments is destroying our history“, objavljenog na MercatorNet. Upravo zato, istorijsku argumentaciju samo pominjem, ne analiziram. Ona ne doprinosi istraživanju pravne dopuštenosti rušenja kulturnih dobara, izuzev kao pomoćni kriterijum za donošenje odluke u svakom pojedinačnom slučaju. Ne za uspostavljanje opštih pravnih principa.

Neki principi koji služe postavljanju opštih pravnih pravila, primenjeni su u malobrojnim državama Evrope. U Norveškoj, svi spomenici vezani za Kvislinga i Nasjonal Samling (nacističku stranku aktivnu od 1933. i u vreme Drugog svetskog rata), uništeni su, zato što slave nacizam kao ideologiju usmerenu ka kršenju individualnih ljudskih prava, a podvlači se, i zato što su podignuti od snaga mračne strane norveške istorije.

Da li ima mesta primeni predloženih pravnih principa i praksi rušenja ili uklanjanja spomenika i drugih kulturnih dobara na području nekadašnje Jugoslavije, u ratu ili van njega?

Razaranja je ovde bilo mnogo. Podsetiću samo na nekoliko primera.

– Spomenik Josipu Brozu Titu u Užicu, sklonjen je od pogleda sa Trga partizana, na kome je stajao 30 godina. Smešten je iza zgrade lokalnog muzeja, pre oko četvrt veka. Usledile su peticije građana sa predlogom da se spomenik vrati, ali njih Skupština Grada Užica nije usvojila. Građanska inicijativa Užica, jedan od organizatora potpisivanja peticija je 2014. pokrenula postupak pred Upravnim sudom. Sud je poništio odluke Skupštine Grada i vratio stvar na ponovno odlučivanje. Presuda je (pogrešno) bila shvaćena kao odluka kojom se spomenik vraća na Trg partizana. Njome je, međutim, zbog povreda postupka naloženo Skupštini da ponovo odlučuje o lociranju spomenika. Ništa više. U vreme kad je spomenik uklonjen nije bio jasan cilj uklanjanja. Da li je u pitanju bila ekspresija nove ideološke moći, ili katarza propasti ideologije komunizma, ili se radilo o praktičnim, možda finansijskim razlozima? Pitanje povreda ljudskih prava koje je izvršio onaj kojem je spomenik podignut, nije izrično pominjano. Po svemu sudeći „patriotizam“ je opravdao uklanjanje spomenika. Ova istorija spomenika je samo prividno zadobila pravni oblik, zahvaljujući učešću Upravnog suda. Ali pravno, ona nije okončana.

– Stari most u Mostaru srušen je tokom ratnih dejstava, u novembru 1993. Trenutak rušenja mosta je televizijski snimljen. Za rušenje je, pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju, bio optužen1 Slobodan Praljak, koji je za taj zločin protiv humanitarnog prava bio i osuđen, a na kraju se tokom izricanja presude spektakularno otrovao. Stari most je obnovljen, zapravo izgrađen je novi, koji nije identičan srušenom. Rušenje je dobilo delimičnu pravnu formu preko osuđujuće krivične presude, ali samo u smislu utvrđivanja individualne odgovornosti vojnog zapovednika, na osnovu Haške konvencije o zaštiti kulturnih dobara, 1954. „Patriotizam“ je ovde imao veću vrednost od zaštite nesporno značajnog kulturnog dobra. Ali ipak, jedna vojna figura je proglašena krivično odgovornom. Kulturno dobro nije nadoknađeno.

– Spomenik Jaši Tomiću u Novom Sadu podignut je 2006. i već tada je izazvao kontroverze zbog dve istorijski, odnosno sudski utvrđene činjenice. Prva činjenica jeste da je Tomić autor knjige „Jevrejsko pitanje“ koja je anti-semitsko delo, i zbog čega je Efraim Zurof oklevao da prihvati titulu počasnog građanina Novog Sada. Druga činjenica jeste pravnosnažna presuda kojom je Jaša Tomić osuđen zbog ubistva. Spomenik je otkrila tadašnja gradonačelnica Novog Sada, Maja Gojković, doskorašnja dugogodišnja predsednica Narodne skupštine Republike Srbije. Liga Socijal-demokrata Vojvodine je 2008. tražila uklanjanje ovog spomenika. Ovom zahtevu nije udovoljeno, a nezvanično se ističe da Tomićeva zasluga za prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje tadašnjoj Kraljevini Srbiji, kao politička vrednost, prevazilazi značaj njegovog anti-semitizma i krivične presude za ubistvo. Baš kao na jugu SAD – zasluge trgovaca robovima značajnije su od rasne diskriminacije. „Patriotizam“ ima veću vrednost od ljudskih prava.

Zaključci o primeni utemeljenog pravnog rezonovanja o izuzetnom pravu na rušenje određenih kulturnih dobara, nisu primenjivi i neće biti primenjivi u Srbiji, kao ni u ostalim državama na tlu Jugoslavije, dogod se ne uspostave makar formalne osnove za vladavinu prava. Kriterijum političke koristi, koji redovno formuliše vladajuća politička većina, jači je od pravnih vrednosti. Pravna forma se izbegava ili zloupotrebljava kad god dođe u konflikt sa trenutno definisanim političkim interesom, a za taj interes, merodavan je isključivo sveti rejting. Danas i ovde – jednog čoveka, čak ne ni političke stranke koju vodi.

 

(autorka je profesorka prava u penziji)

Foto MC Beograd