De minimis non curat praetor!

De minimis non curat praetor! / Ne sudi se o beznačajnostima!

Vladar ovdašnji odluči da se zabavi, a i da velikodušno zabavi nas, pa javno pozva jednog od svojih smernih dvorjana, koji beše advokat, a danas majordom Novog Sada, da optuži (doduše ne optužnicom, već krivičnom prijavom) njega, Aleksandra od Srbije i brata mu Andreja.

Za šta da optuži – nije baš jasno.

Da li zato što jovanjički sužanj pozva brata telefonom (što, doduše nije krivično delo), da li zato što su sužanj i brat nekim opijatom povezani (što bi neko delo i moglo biti), da li zato što je smerni dvorjanin Vulin brao (ili okopavao) paradajz tamo gde je nekad bilo Panonsko more, ili što je taj paradajz (sve usprkos Vulinovoj tetki) rado jela predsednica Vlade, ili zato što turista u ostavci Babić svojevremeno pohvali sužnja, ili…

Publika ne shvati šta je predmet krivične prijave, te žudno čekaše da advokat podnosilac o njoj proglagolja.

A zašto vladar svih Srba, a i šire, navede nevoljnog Vučevića da ga smerno prijavi nekom od podređenih službenika glavne tužiteljice – obznani on sam.

Dosadilo mu, veli da petsto puta odgovara na pitanja. Vladaru je, dakle, dosadno.

A tada – Le roi s’amuse.

Poslovično brižan, nastoji da zabavi ne samo sebe, nego i nas.

Zabava poče da uspeva.

Majordom novosadski i advokat, na vrhuncu zapleta, međutim izignorisa Zakonik o krivičnom postupku kao da ga nema.

Ne navede ni opis ni kvalifikaciju krivičnog dela, nego uredno činovnički, a sve hronološki, poređa izjave neprijatelja vladarevih, pa grmnu: „Tužilaštvo mora da utvrdi istinu i onda idemo dalje“.

Nije važno što istinu ne utvrđuje tužilaštvo, već samim tim što goni i što optužuje.

Neće valjda vladar, brat i majordom čekati tamo neki sud, sve će to oni brzo, po prekom postupku.

Publika beše zatečena, nije preterano reći i zabezeknuta, jer umesto vrhunca zazveča praznina.

Pa željna junaka, stade da zaziva neznanog javnog tužioca, jer ako ne beše zapleta, možda će biti makar raspleta.

Zamišljam dva moguća heroja.

Jednog koji bi odbacio prijavu sa aristokratskim gnušanjem: ne vode se postupci zbog trica i kučina vladara koji se dosađuje, te od dosade upreže pravosudni aparat. 

De minimis non curat praetor, pobogu!

A, onaj drugi bi stvar mogao uzeti ozbiljno i ovaj fiktivni početak istraživanja krivičnih dela shvatiti kao stvarni i voditi postupak po zakonu a ne po „volji carstva mi“.

Bojim se, međutim, da klimaksa u raspletu neće biti i da će prijava biti odbačena sa što je moguće manje živih reći, pozivanjem na odoka zahvaćene paragrafe.

Bez tužilačkih heroja, dakle – do daljeg.

A šta sa majordomom činiti?

On je, budući da je advokat, član jedne nedržavne institucije – Advokatske komore Vojvodine.

A, ova ima Statut, Etički kodeks i uređen disciplinski postupak.

Ako državne institucije nisu zrele da iznedre heroje, moramo li verovati da su i nedržavne takve?

 

(autorka je profesorka prava)

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Foto MC Beograd