Gusle u Unesku

Među onima koji mlade Srbe danas uče rodoljublju i drugim srodnim vrlinama sve više je guslara.

Oni to rade kao izvođači i pisci poučnih epskih pesama o starim i novim srpskim junacima, koje publika sluša na guslarskim koncertima i takmičenjima ili na svečanostima povodom državnih i crkvenih praznika.

Vaspitnu funkciju imaju i njihove knjige, članci i izjave u medijima, kao i razne tribine i predavanja o značaju gusala za opstanak srpskog naroda i kulture.

O pedagoškoj misiji srpskih guslara brine oko 70 guslarskih društava u Srbiji, Crnoj Gori i bosansko-hercegovačkom entitetu Republika Srpska, a njihov vaspitni rad sa mladima odvija se i u desetak škola za gusle i nekoliko muzičkih škola koje imaju odsek za učenje ovog instrumenta.

Poslednjih godina neprekidno raste broj i popularnost ovih guslara-učitelja moralnih vrlina, a posebno od prošle jeseni, kada je na zasedanju Uneskovog Međuvladinog komiteta za očuvanje kulturnog nasleđa, održanom 29. novembra 2018. na Mauricijusu, prihvaćen predlog da se pevanje uz gusle u Srbiji upiše u Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Zato je razumljivo što su srpski guslari s radošću primili vest sa Mauricijusa. „Srpske i svetske“, tako je ova vest pozdravljena na nasovnoj strani lista „Gusle“ (decembar 2018), koji izdaje Savez guslara Srbije.

Ovenčani ovim priznanjem, guslari sada s razlogom očekuju da će dobiti veći prostor u medijima, da će za svoje pesme i koncerte privući novu publiku, za škole guslanja nove đake.

Što je najvažnije, Unesko će im pomoći da se lakše približe nekim ljudima u vrhu vlasti koji ranije za njih nisu pokazivali veće interesovanje i da lakše dođu do novca iz državnih fondova namenjenih kulturi i obrazovanju.

Uostalom, za to što su gusle dobile ovo priznanje zaslužna je i država, bar koliko i sami guslari.

Od njih je potekla ideja, ali sve ostalo je uradila država, odnosno Ministarstvo kulture, koje je, izlazeći u susret inicijativi Saveza guslara Srbije da se pevanje uz gusle kandiduje za upis u Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, formiralo tim stručnjaka sa zadatkom da izradi za kandidaturu potreban dosije.

O plodnoj saradnji ovog ministarstva i guslara govorilo se u Kolarčevoj zadužbini 25. decembra 2018, na svečanosti koju je povodom „prijema“ gusala u Unesko organizovao Savez srpskih guslara.

Pozdravljajući okupljene u ime Ministarstva kulture, dr Dragan Hamović, savetnik ministra Vukosavljevića, posebno je istakao zasluge koje za savremenu srpsku kulturu imaju guslarska udruženja, nadmetanja i guslarske večeri, na kojima se, kako je rekao, „okupljaju hiljade i hiljade naših ljudi u zajedničkom trepetu“.

Ove manifestacije, objasnio je ministrov savetnik, pokazuju da se „i dalje naši ljudi zbijaju oko guslara“, da su guslari i danas nosioci „naše temeljne kulture“.

Zato je svetsko priznanje srpskim guslama simbolična pobeda nad nacionalno dezorijentisanim skorojevićima i uobraženim tipovima, koji se podsmevaju guslama, „koji imaju sluha za sve drugo osim onog što im po nasleđu pripada i prema čemu bi trebalo da osećaju i nekakav dug“.

A kad je Hamović na kraju izlaganja svoju reč podigao do epskih visina i rekao „Gusle su otrgnuti jauk naše narodne sudbine i taj zvuk traje, jer ga prepoznajemo kao svoj i potreban“, okupljeni guslari su mogli s odobravanjem da zaključe da će, nema sumnje, i pomoć države njihovom rodoljubivom pregalaštvu potrajati i biti prepoznata kao potrebna.

Guslarska zakletva

Očekivanje da će država, podstaknuta ovim priznanjem srpskim guslama, još više pomagati guslarima i njihovim organizacijama, u njihovo ime izrazio je Slavko Jeknić, predsednik Saveza srpskih guslara, organizacije koja okuplja guslare srpske nacionalnosti na celom „srpskom kulturnom prostoru“.

U govoru na skupštini Saveza, održanoj 9. februara 2019. u Prijepolju, na kojoj je izabran za predsednika, Jeknić je priznanje koje su srpske gusle dobile od Uneska pozdravio kao „ogroman i kapitalan iskorak ne samo za gusle i srpske guslare već i za čitav srpski rod“ i dodao da to treba iskoristiti „kako bi gusle i od države dobile onaj status kakav su imale u vremenu vladavine Karađorđevića“.

Ali i sami guslari treba da tome doprinesu.

Njihov novi savezni predsednik obećao je da će, polazeći od iskustva „čovjeka koji je u državnoj službi godinama sprovodio zakon“ (otišao je u penziju sa mesta načelnika Sektora unutrašnje kontrole MUP-a), raditi na tome da uvede red i zaustavi podele u guslarskoj organizaciji.

Kolegama guslarima preporučio je da se drže „Kodeksa srpskih guslara“ i „Zakletve srpskog guslara“, koje je on napisao i objavio u svojoj knjizi Gusle naše svete. 

Da bi država videla da guslari zaista zaslužuju pažnju koju je počela da im ukazuje, oni treba da budu na odgovarajućem nivou, da budu dostojni visoke nacionalne misije koju imaju, dostojni „svetog puta“ kojim idu, a s njima, i uz njihovu i božju pomoć, ceo srpski narod.

Obavljanju tog prvorazrednog zadatka posvećuju se oni koji su se, zajedno sa Jeknićem, zakleli guslama:

„Kunem se pred Bogom i svim svetima, otadžbinom svojom, zdravljem i slobodom, da ću svetu dužnost srpskog guslara vršiti u skladu sa zavjetom naših predaka i biti dostojan tumač srpske istorije, morala, pravde i slobode, kao što su to bili naši preci od kojih smo gusle naslijedili.

Kunem se Gospodom i presvetom Majkom Bogorodicom da ću sa guslama i narodnom epskom poezijom čuvati slavu i ponos svoga srpskog roda i da gusle neću ostaviti dok svoj sveti zadatak ne ispunim.

Kunem se imenom i čašću svojom da me na svetom putu čuvara srpske tradicije ništa ne može zaustaviti niti obesmisliti moj trud da za buduće generacije sačuvam srpske gusle i ostavim ih u nasleđe onima koji će znati i ubuduće da čuvaju i nastave ovu srpsku tradiciju, tako mi Bog pomogao“.1

Kurikulum za guslarske škole

Slavko Jeknić je svojim kolegama takođe obećao da će se Savez srpskih guslara pod njegovim rukovodstvom pozabaviti i školama guslara, kako bi one radile prema zajedničkom nastavnom programu i imale dobre nastavnike.

Pritom, naglasio je on, te škole svoje đake ne treba da uče samo sviranju i pevanju, nego „što više o guslama, o narodnoj epskoj poeziji, o našoj tradiciji, slavnoj istoriji i svemu onome po čemu smo kao narod bili prepoznatljivi u okruženju“.

Pohvalio se da su, na njegovu inicijativu, ove teme ušle u pogram nastave gusala u Muzičkoj školi „Stevan Mokranjac“ u Beogradu, u kojoj je Jeknić jedan od predavača.

Jer, po njegovom mišljenju, glavni cilj nastave gusala je da se mladi uče moralnim vrlinama, onako kako se to uz gusle već vekovima radi, „jer gusle i epska poezija“, kaže on, „vekovima oblikuju ljudsku ličnost prema nepisanom kodeksu naših predaka, u kojem su ljudske vrline na prvom mestu“.

Među tim vrlinama nesumnjivo je glavna spremnost da se pruži otpor neprijateljima srpskog naroda, vrlina koja je danas Srbima „itekako potrebna, jer onaj vladar iz sjenke želi da nas ne samo fizički, već i duhovno porobi kako bi služili tuđim interesima“.

Možda je Jeknić namerno ostavio guslarima i nadležnim državnim organima da sami procene koji bi to neprijatelj mogao da bude, Amerika, Zapad, islam, Vatikan, globalni kapital, Soroš ili sam Đavo.

Ali, za paniku nema mesta dok su gusle tu, spremne danas kao i juče da odbrane Srbe od svakog zla.

Jeknićevi đaci u Muzičkoj školi „Stevan Mokranjac“ mogu od njega da očekuju da im objasni pojavu guslara koji nisu Srbi, kakvih danas ima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Albaniji, na Kosovu.

A on je za lekciju o tome odavno spreman. Kako je rekao u govoru na skupštini u Prijepolju, svi ti guslari, hrvatski, albanski i bošnjački („muslimanski“, kaže Jeknić) zapravo su „dokaz da su oni nekada pripadali srpskom rodu, pa su u određenom trenutku i vremenu, iz ličnih i kolektivnih interesa promijenili vjeru, a zadržali gusle da ih podsjećaju na njihovo poreklo“.

O guslarima konvertitima govorio je Jeknić i kao gost emisije „Riznica“ na Drugom programu Radio Beograda (20.01.2019), koju je urednica Dušanka Zeković posvetila predstavljanju njegove knjige Gusle naše svete, za šta je povod bio upis srpskog pevanja uz gusle u Uneskovu listu.

Urednicu je ovo priznanje guslama podstaklo da ih i sama pohvali, odnosno da pohvali Jeknića i njegove kolege, rekavši da je „guslar posebna vrsta vojnika u službi nacionalnog i kulturnog nezaborava“, dok je sam Jeknić nacionalno važnu ulogu guslara dočarao jednom metaforom iz civilnog života. „Guslar je portparol srpskog naroda“, objasnio je on.

Na pitanje kako komentariše to što „neki u okruženju“ tvrde da su gusle njihove, on je odgovorio onako kako će o tome govoriti nekoliko dana kasnije u Prijepolju, da je to „pokazatelj da su oni iz našeg naroda koji su uzijeli drugu vjeru i odrekli se i Srbije i srpstva“.

Ali ovom prilikom Jeknić je pokazao i saosećanje sa tim nesrećnim guslarima, nekadašnjim Srbima, jer oni „sada vjerovatno duboko žale zbog toga“.

I drugi guslari i poštovaoci gusala bili su pozvani da, povodom stavljanja gusala pod zaštitu Uneska, srpskoj javnosti govore o pesmama koje se izvode uz ovaj instrument i njihovom značaju za moralno-političko vaspitanje današnje srpske omladine i ostalog srpstva.

Tako je Jeknićev imenjak i kolega, Slavko Aleksić, takođe učitelj gusala u MŠ „Mokranjac“ u Beogradu, o vaspitnoj ulozi gusala govorio u emisiji „Etnika“ na Prvom programu Radio Beograda (27.12.2018).

Pokazalo se da su on i urednica i voditeljka emisije, Snežana Stanojević, poštovaoci pseudo Nemanje, to jest pučkog pisca Mileta Medića, autora Zaveštanja Stefana Nemanje, knjige prvi put objavljene početkom 1990-ih, ali koju neobaveštena javnost i danas smatra autentičnim delom Stefana Nemanje.

Emisija „Etnika“ ima stalni moto uzet iz pseudo Nemanje: „Nije zlo čuti i znati tuđu pesmu. Zlo je zaboraviti i ne znati svoju.

Teško onome ko svoju pesmu ne peva. Zato ljubite svoju pesmu i svirku kao dušu svoju i pazite dobro da vam pred kućom nikad ne zasvira tuđa pesma i zaigra tuđe kolo“.

Njen gost guslar Aleksić pokazao je da se i on u svojim razmišljanjima i učenjima o nacionalnoj važnosti guslanja oslanja na ova tobože Nemanjina „Zaveštanja“, te je, osuđujući današnju omladinu koja „sluša tu zapadnu muziku a ovu našu odbacuje“, objasnio da mladi Srbi tako gube svoj jezik, zaboravljajući da je Nemanja zavetovao potomke da čuvaju svaku reč, jer je „bolje izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i nejneznatniju reč svoga jezika“.

I Aleksić je postojanje guslara koji nisu Srbi objasnio kao posledicu nedovršenog konvertitstva nekadašnjih Srba, onih „koji su nekad prevjerili vjeru“, ali zadržali gusle, kao da one mogu da budu nešto drugo sem srpski sveti instrument.

Međutim, on je primetio da se, pored neprijatelja srpstva koji „svojataju“ gusle, pojavljuju i oni koji ih prepuštaju Srbima, ali ih ocrnjuju i ruže, proglašavaju opasnim instrumentom u službi nasilja koji treba uništiti. „Intencija je ta“, kaže Aleksić, „da Srbima treba uništiti gusle i onda lako ćemo s njima izać na kraj“.

Kategorički imperativ pre Kanta

Unesko je zaslužan što je i predsednik Saveza guslara Srbije, dr Jovo Radoš, u poslednje vreme često bio u prilici da moralne pouke koje idu uz gusle veliča i tumači pred širom srpskom javnošću i uz podršku države i nekih etabliranih kulturnih institucija i ličnosti iz sveta kulture.

Ovaj inače svestran čovek – filozof, guslar, epski pesnik, karatista, maratonac – zadužio je guslarsku misao knjigom pod naslovom Srpska narodna filozofija,2 u kojoj dokazuje da su medijum te filozofije gusle i epske pesme.

Govoreći o ovoj svojoj knjizi na novosadskoj televiziji TV Most (2.2.2018), Radoš je otkrio da je njena osnovna ideja nebeskog porekla. „Ovde sam“, rekao je on, „došao do jedne određene ideje, mada ona verovatno nije moja, već je stigla s neba, da uspostavim tu kopču: prožimanje onog što je filozofija i naša usmena narodna književnost“.

I sama ta književnost, ako je verovati Radošu, ima onostrane izvore. U prilog tome on je naveo savet koji Marku Kraljeviću daje njegova majka: da sudi i presuđuje „po pravdi boga istinoga“.

To je, po Radoševom mišljenju, „svetosavska moralka“, odnosno „kategorički imperativ našeg naroda, koji je pre Kanta, daleko pre Kanta, izražen“. Jer Kant je – zaključiće onaj ko je pratio ovo Radoševo izlaganje – morao da sačeka da ga razvoj filozofije i njegov um dovedu do ovog etičkog principa, dok je srpskom narodu i dr Radošu to odmah odozgo bilo dato.

Ove svoje misli nedavno je Radoš izlagao i kao učesnik dva programa organizovana u Novom Sadu povodom upisa pevanja uz gusle u Uneskovu listu. Najpre je (19.3.2019) bio glavni govornik na jednoj tim povodom upriličenoj kulturno-umetničkoj večeri u Muzeju Vojvodine.

To veče u čast gusala bilo je uključeno u program „Brankovih prolećnih dana“, manifestacije koju već nekoliko decenija organizuje ustanova kulture Brankovo kolo. Direktor Kola, književnik Nenad Grujičić, pozdravio je „veliki dan“ kad su gusle dobile zaštitu Uneska, a Jovo Radoš je dobio priliku da njemu i drugim prisutnim uglednicima kulturnog života Srbije izlaže o guslama, nebu i Kantu.

Desetak dana kasnije (28.3.2019) on je o guslama kao „živoj ontološkoj i fenomenološkoj odrednici srpskog bića“ – kako se ovog puta izrazio – govorio na naučnom simpozijumu „Gusle i mi“, koji je održan na Fakultetu tehničkih nauka pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture.

Radoša je opet slušao – i svojim prilogom njegovu misao dopunio – jedan uvaženi novosadski književnik, Slavko Gordić.

Ali ovoga puta, predsednik Saveza guslara Srbije predstavio se i kao epski pesnik, pa su tako učesnici i publika ovog naučnog simpozijuma čuli njegov „Guslarski pozdrav“, pesmu koju je otpevao guslar Petar Mišović.

U njoj se ne pominju ni Kantov imperativ, ni ontologija i fenomenologija, nego se Srbima, između ostalog, poručuje „da se drže saveta predaka, da im vjera vazda bude jaka, pokoljenja mnoga što dolaze, Svetog Save s puta da ne slaze, da na biljeg izađu tuđinu, da ne dadu svoju đedovinu“.

Koje nasleđe?

Ovo su samo neki od primera koji pokazuju kako su srpski guslari, pre svega lideri njihovih društava i učitelji gusala, pozdravili stavljanje pevanja uz gusle na listu kulturnog nasleđa koje ima zaštitu Uneska i kako oni shvataju svoju ulogu u kulturi i prosveti današnje Srbije, nudeći svoj program nacionalnog preporoda.

Videli smo, takođe, da oni za svoje, blago rečeno, ekstremne nacionalističke ideje imaju podršku u vrhu vlasti, u Ministarstvu kulture, u medijima, među intelektualcima, i to među onima koji nesumnjivo dobro znaju u šta guslari veruju, o čemu pevaju i za šta se bore.

A Unesko? Nema sumnje da upis gusala u njegovu listu kulturnog naleđa ne znači i podršku ovde prikazanom programu srpske nacionalne obnove koju guslari predlažu i nude se da izvedu.

Teško je poverovati da bi neko u ovoj organizaciji Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu – i, uopšte, u svetu koji poštuje elementarne humanističke vrednosti – mogao da se obraduje idejama o guslama i epskom pevanju kao izrazu i instrumentu mističnog bića srpske nacije ili ma kog drugog mističnog bića.

Unesko će nam verovatno reći, ako ga pitamo, da ga ne interesuju političke zloupotrebe kulturnog nasleđa.

U redu, ali problem je ovde u tome što danas pevanje uz gusle postoji samo kao politička zloupotreba nasleđa. To zna svako ko je imao prilike da čuje ili pročita šta guslari pevaju i pričaju.

Ali, još veći problem koji se postavlja u vezi sa odnosom gusala i kulturnog nasleđa koje zaslužuje da bude sačuvano predstavlja to što guslarskog pevanja u njegovom izvornom vidu više nema, ni u Srbiji ni na drugim mestima.

Naime, osnovnu odliku izvornog pevanja uz gusle činilo je to što se u njemu nije reprodukovao napamet naučen tekst, nego je svako izvođenje bilo jedinstveno i neponovljivo ostvarenje, performans, kako bismo danas rekli.

Majstor guslar nije pamtio ceo tekst pesme, nego se prilikom izvođenja oslanjao na jedan broj opštih mesta i formula koje je naučio slušajući druge guslare, nepismene kao što je i on.

Takvo pevanje moglo se čuti u nekim krajevima Balkana sve do 30-ih godina XX veka, kada su američki naučnici Milman Peri i Alfred Lord u Sandžaku, Crnoj Gori i Albaniji snimili veliki broj primera guslarskog pevanja i razgovora sa guslarima, na osnovu kojih će Lord napisati čuvenu studiju Pevač priča.

Ono što je Lord tu izneo, da bi objasnio specifičnu prirodu pevanja uz gusle kao usmenog stvaralaštva, korisna je, da ne kažem obavezna, lektira za svakog ko hoće da malo bolje razume šta pevaju i šta hoće naši današnji guslari.

Na primer, treba imati na umu da usmena pesma, kako on kaže, „predstavlja pripovednu poeziju sastavljenu na način koji su kroz mnoge naraštaje razvijali pevači priča, ne znajući da pišu… da je svako izvođenje, u pravom smislu, zasebna pesma; jer svako izvođenje je jedinstveno i svako izvođenje nosi pečat svog pesnika-pevača“.

Takođe, za razumevanje usmene poezije, veoma je važno Lordovo razlikovanje usmenog izvođenja od usmenog stvaranja pesme. „Ono što je važno“, kaže on, „nije usmeno izvođenje, već sastavljanje za vreme usmenog izvođenja“.3

Danas takvog, u pravom smislu tradicionalnog pevanja uz gusle nema. Današnji guslari su recitatori; uz pratnju gusala oni recituju napamet naučene tekstove koje su uzeli iz knjiga ili su ih sami napisali.

Oni su neka vrsta književnih amatera, pučkih pisaca, među njima nema nepismenih, ali se nađe i poneki doktor nauka.

Njihovo guslanje je interesantan fenomen savremene popularne kulture, onog njenog dela koji bi da bude naslednik i nastavljač usmene narodne književnosti i tradicionalne muzike, ali zapravo svedoči o kraju usmenosti i na njoj zasnovane tradicije.

Zato je vest o upisu pevanja uz gusle u Uneskovu listu mogla – a ja mislim, i morala – da iznenadi one etnomuzikologe i druge proučavaoce usmene kulture koji znaju da današnje pevanje uz gusle ne ispunjava jedan od glavnih uslova za upis nekog elementa kulturnog nasleđa u ovu Uneskovu listu, uslov da ono što se predlaže predstavlja „živo“ nasleđe, vrstu kulture koja se i danas stvara i zaslužuje da bude sačuvana.

Današnje pevanje uz gusle nije takvo nasleđe, nije takva kultura.

S druge strane, i današnje „pismene“ gusle mogu da se posmatraju kao element živog nematerijalnog nasleđa, ali ne onoga koje Unesko hoće da zaštiti, nego nasleđa koje čine stari i neprekidno, sve do danas aktivni politički mitovi i simboli.

Poznato je da su u XIX veku rukopisne i štampane zbirke epskih pesama, zajedno sa kultom slepog guslara i „svetih“ gusala, imale važno mesto u formiranju političkog imaginarijuma srpskog nacionalizma. Tu ulogu gusle i guslari sačuvali su do danas.

S tom malom razlikom što sam nacionalizam nije sačuvao emancipatorsku ulogu koju je imao pre nekih 200 godina. U XX veku su guslari jedno vreme bili potisnuti – zajedno sa nacionalizmom – na društvenu marginu, ali u naše, postkomunističko, vreme opet su – zajedno sa nacionalizmom – u prvom planu. Kao što su svojevremeno naučile da pišu, danas su se gusle i informatički opismenile, i njihov zvuk odjekuje i iz kompjutera i mobilnih telefona.

Ali guslari i dalje nude ono što i današnji nacionalisti i populisti vole da imaju uz sebe, tobože autentičan, neiskvaren, iz dubina kolektivnog pamćenja potekao glas naroda.

Oni se skromno stavljaju u službu tog glasa, rade tobože samo ono što im on poručuje, ali neverne Tome, pardon, neverni Imanueli – a takvi su svi koji, kao njihov imenjak Kant, misle svojom glavom – znaju da su današnji guslari u stvari neka vrsta estradnih umetnika u službi nacionalista na vlasti, odnosno da su medijum glasa gospodara.

Neka ih njihovi gospodari nagrade, nahrane i napoje. Zaslužili su.

Ali Unesko?

Dođe mi da ovoga puta i ja pomislim da nas stranci u stvari ne razumeju.

Šta Unesko zna šta je kilo gusala?

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku