Nasilje kao patologija

Političko nasilje, ono koje političari sprovode jedni nad drugima, u ovdašnjem društvu nije ništa novo.

U današnje vreme se samo poentira. 

Mi ovde odavno imamo kruženje nasilja. 

Verbalno nasilje je, takođe, ekstremno nasilje, odnosno, ono predstavlja samo korak ka fizičkom nasilju. 

A fizičko nasilje je korak ka ubistvu. 

Zapravo, fizičko nasilje jeste ubistvo.

Politička pripadnost daleko je od građanske normalnosti, jer biti pripadnik stranke, pre svih, vladajuće, predstavlja prednost, izuzeće od zakona.

Ovde je reč o ljudskim pravima, praktično. 

Jer ako niste pripadnik vladajuće stranke, niste privilegovani. 

S druge strane, razlika u mišljenju se ne prihvata, pretvara se u nasilje nad onim drugim. 

Ovdašnje društvo karakteriše pretpolitičko stanje, a ne političko. 

Iz te brutalne atmosfere kojoj svedočimo, dešava se nasilje samo zbog mišljenja. 

A misao sama po sebi ne može nikoga da ubije. 

Mi živimo u društvu u kojem vladaju haos i bezakonje. 

Društvo nam je duboko bolesno. 

Jer, tamo gde preovlađuje nasilje imamo patologiju. 

To nasilje kojem svedočimo ide odozgo ka dole, inspirisano je ponašanjem političara sa viših funkcija i pozicija i prelazi u još ekstremnijim formama na niže slojeve u političkoj hijerarhiiji.

Opozicija ovde hoće da se zgazi kao bubašvaba. 

Daleko je to od različitosti u mišljenju, jer se ta različitost ne sme kažnjavati batinama. 

Problem je, takođe, što u našem društvu nema građanina, imamo samo pristaše određene političke opcije, jednog mišljenja, odnosno iracionalnog ponašanja. 

Danas prisustvujemo krajnje ekstremnoj formi tog nasilja koje je oduvek bilo karakteristika.

(tekst je izvorno objavljen u listu Danas, kao reakcija na dešavanja u Vranju i međusobnih optužbi o fizičkom sukobu na relaciji NS - SNS)