Najvažniji datumi srpsko-albanskih odnosa u periodu posle Slobodana Miloševića su 20. i 31. maj 2001. godine. Najpre je ovog prvog datuma pre dvadeset godina stavljena tačka na oružani sukob, koji je na jugu Srbije trajao nešto više od šest meseci, a potom je 31. maja država uspostavila suverenitet nad delom svoje teritorije koju su za to vreme pod kontrolom držali naoružani Albanci. Ova dva datuma od pre dvadeset godina otvorila su novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca, ne samo na jugu Srbije. Novinar iz Vranja Radoman Irić, koji se prirodom i karakterom srpsko albanskih odnosa bavi trideset pet godina, upustio se u rizik da nam slikom i rečju, kroz feljton koji objavljivljujemo svakog dana, predoči ključne događaje i ličnosti koje su obeležile srpsko-albansku društvenu scenu od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, s akcentom na oružani sukob 2000/2001 godine.
Piše: Radoman Irić
Vranje - I pre, a posebno posle smrti Josipa BrozaTita, nezadovoljstvo kosovskih Albanaca odlukama vlasti iz Beograda sve je više raslo. Posle prvih nemira 11. marta i 3. aprila 1981. godine, i zahteva da pokrajina postane sedma republika, od 1991. godine, kada je Miloševićeva vlast Kosmetu ukinula status autonomije, stanje se dramatično pogoršalo.Ukupna situacija na Kosmetu, podgrejana prethodnim konfliktima i ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, poprimala je razmere koje vlast u Beogradu nije uspevala da kontroliše.Tome su izvanredno doprineli Miloševićevi postupci kojima se on uspinjao na piramidu vlasti, a posebno događaj na Kosovu Polju aprila 1987. godine kada je, obraćajući se Srbima ispred Doma kulture, izgovorio čuvenu rečenicu: „Niko ne sme da vas bije“.
Albanci su odgovorili formiranjem Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), čiji su ciljevi bili napadi na srpske civile, vojsku i policiju. Sukobi su 1998. i 1999. godine prerasli u otvoreni rat koji je međunarodna zajednica posebno osudila posle krvavog obračuna u kome je ubijena kompletna porodica Adema Jašarija 5. marta u selu Prekaze i masakra u Račku nad, navodno, 45 albanskih civila 15. januara 1999. godine.SAD i Evropska unija su Srbiju optužile za prekomernu upotrebu sile, a londonska Kontakt grupa je Miloševiću dala rok od 10 dana da sa Kosova povuče specijalne jedinice i obustavi akcije protiv civilnog stanovništva.Od njega je zatraženo i međunarodno posredovanje u rešenju sukoba, ali je on, u saradnji sa Vojislavom Šešeljom, organizovao referendum na kome su građani Srbije sa 95 odsto odbili „mešanje drugih zemalja u naše odnose“. Usledio je potom 13. oktobra 1998. godine Miloševićev sporazum sa američkim pregovaračem Ričardom Holbrukom.Dve strane su se dogovorile da se sa Kosova povuče deo snaga vojske i policije, a da se tamo uputi 1.300 posmatrača Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) na čijem će čelu biti američki diplomata Vilijam Voker. Istovremeno je Organizacija Severnoatlanskog ugovora (NATO) dobila zadatak da iz vazduha kontroliše vojne aktivnosti. Uporedo, Beogradu su sve vreme od zemalja članica NATO stizale pretnje vojnom intervencijom.
Podaci o posledicama rata na Kosovu, broju žrtava, povređenim i materijalnoj šteti, nikada nisu saopšteni. Prema nekim nepotvrđenim podacima, na Kosovu je poginulo 659 vojnika, 3.412 policajca i više od 4.000 pripadnika OVK. Takođe, prema podacima iz „Kosovske knjige pamćenja“ ,koju je objavio Fond za humanitarno pravo iz Beograda, u toku i neposredno posle rata, na Kosovu je ubijeno ili nestalo 10.317 civila, od čega 8.676 Albanaca, 1.196 Srba i 445 Roma, Goranaca, Bošnjaka i pripadnika drugih nacionalnosti.
Nastaviće se...
Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontaktiranja redakcije i odobrenja autora feljtona.
