Pomozimo Totićima

Ispred sebe sam imao poruku, koju nam je devojčica od deset godina poslala. Ovo nije bila poruka u kojoj se traži pomoć, kakvih nam svakodnevno stiže na stotine, ovo je bila poruka ili bolje rečeno kraći esej, u kome je devojčica pisala o svom ocu i njegovoj borbi da im obezbedi srećno detinjstvo. Esej sam pročitao nekoliko puta, čitajući svaku rečenicu sa velikom pažnjom, jer nisam mogao da verujem da dete može na takav način – pun ljubavi, ponosa i vedrine – svoje misli i svoja osećanja da pretoči u reči. „Da li je moguće da postoji takav otac?” – zapitao sam se nakon čitanja. Nije dugo trebalo da otkrijem odgovor na ovo pitanje. Nakon nekoliko sati puta, po izuzetno toplom danu, stigli smo u Vranje, grad koji i pored sveobuhvatne nemaštine i dalje ne gubi južnjački šarm i sjaj nekih, ne tako davnih vremena, kada je bio jedan od najrazvijenijih u južnoj Srbiji.

Pošto se porodica nalazi u gradu, nije nam bilo teško da pronađemo ulicu. Nakon toga, počeli smo da tražimo zgradu u kojoj živi porodica, kada smo začuli nečiji glas kako nas doziva sa vrha jedne od zgrada.

Trudeći se da ovaj glas povežemo sa licem čoveka – što nam je zbog veoma gustog drveća koje se nalazi pored zgrade bilo veoma teško – videli smo samo mršavu ruku koja nam pokazuje da smo na pravom mestu i da treba da se popnemo. Ušli smo u zgradu.

Na samom ulazu, mogli smo da primetimo da se radi o staroj, oronuloj zgradi, koja nikada nije renovirana. Stan porodice Totić, nalazi se na poslednjem spratu. Gledajući na vratima brojeve, pogledom smo tražili broj 8, koji nam se vrlo brzo ukazao ispred jednih starih tamno-sivih ulaznih vrata.

Nakon kucanja, začudilo nas je što nam niko ne otvara vrata. Kada smo pomislili da smo možda pogrešili stan, čuli su se ključevi, i na vratima smo ugledali, mršavog čoveka, u starom, nekoliko brojeva većem, duksu i iznošenoj trenerci.

Bio je to teško pokretni otac Goran, koji nam se, veoma usporenim govorom, izvinio što nije mogao brže da otvori vrata. Nismo ni kročili u stan, a već nas je „zapljusnuo” talas memle i ustajalosti koji se širio hodnikom.

Pogledali smo na gore, i imali smo šta da vidimo – plafon natopljen vodom, u stanju raspadanja, koji izgleda kao da će svakog trenutka da se obruši na nas. Videvši naše poglede, otac Goran je počeo da nam objašnjava da je krov zgrade u katastrofalnom stanju, da voda probija do plafona, i da je plafon potpuno uništen vlagom.

Pisali su i lokalnim i državnim organima, ali im, do sada, niko nije pomogao, da saniraju krov.

Pravo, u nastavku hodnika, bila su odškrinuta vrata od spavaće sobe, u kojoj smo videli šatorsko krilo koje je postavljeno tačno iznad kreveta.

„To je soba koja je u najgorem stanju, u njoj spavam samo ja, stavio sam šatorsko krilo, kako bi me štitilo u slučaju da se plafon sruši dok spavam...”, spuštenim pogledom, objasnio nam je otac Goran.

Nakon ovog početnog saznanja, ušao sam u „dnevnu-spavaću” sobu, u kojoj su potpuno mirno, sa blagim smeškom i ispitivačkim pogledom, sedeli dečak i devojčica, Pretpostavio sam, da su u pitanju Marko i devojčica – čiji sam esej pročitao – Milica.

Najstariji brat Uroš, u tom trenutku, bio je u školi. Pružajući im ruku, pozdravio sam se sa njima, i pitao ih da li mogu da sednem pored njih, što su deca klimajući glavom odobrila. Kako se kauč nalazi u uglu sobe, ovo je bilo mesto odakle sam imao najbolji pogled da osmotrim u kakvom je stanju soba.

Obišao sam puno kuća i stanova, ali ovakav prizor skoro da nigde nisam video, jer nije postojala stvar u prostoriji koja je bila u dobrom i ispravnom stanju. Dotrajali nameštaj, propala stolarija, razbijeni prozori, raspadnuta peć na drva, kvarcna peć na kojoj radi samo jedan grejač, stvari koje su naslagane po podu (kako smo kasnije saznali, porodica nema mogućnost da obezbedi regale i police), iskrivljene stolice i stari sto na kojem se, pored raznih predmeta, nalazila i kesa suncokreta i nekoliko žvaka na komad.

Primetivši da mi se pogled zaustavio na žvakama i suncokretu, osmogodišnjak Marko, brzo je ustao sa kauča, uzeo jednu žvaku, i otvorivši je, odlomio na pola, pružajući mi – toplim dečijim osmehom – jednu polovinu.

U tom trenutku svi smo ušli u sobu, pa smo mogli da započnemo sa našim redovnim procesom popunjavanja upitnika u kome zapisujemo sve najbitnije informacije o porodici, stanju koje smo zatekli, kao i načinu na koji možemo da pomognemo.

Otac Goran, zbog bolova u ramenu i kičmi, polako je skupljao snagu da nam ispriča svoju priču, kada je iznenada u stan ušla njihova prva komšinica, misleći da smo iz lokalne samouprave i da smo došli da im saniramo krov.

Kada je saznala ko smo i da smo došli, na žalost, samo zbog Totića, blago se osmehnula uzviknuvši – „E pa deco, na pravo ste mesto došli!”

Saznali smo da je Goran ratni veteran, koji je prošao sva ratišta, od Krajine do Kosova i Metohije. Ipak, i pored svih godina u kojima je služio svojoj državi i narodu, Goran je nakon završetka rata, podelio sudbinu velikog broja ratnih veterana, koji su postali potpuno nevidljivi za državu i društvo.

Nakon toga, morao je da se snalazi, radio je u fabrici čokolade, posle kao obezbeđenje u kafićima, da bi zbog lošeg zdravstvenog stanja morao da prestane da radi. U tom trenutku, kao što to obično biva, počinje serija loših događaja, a povrh svega majka porodice Totić traži razvod.

Na kraju, ostali su sa 11.000 dinara socijalne pomoći i dečijim dodatkom. Pitajući ga, zašto ne ide na operaciju i preglede, kako bi rešio zdravstvene probleme, otac Goran je odgovorio – „Za operaciju i preglede, potrebno je da odem u Niš ili Beograd, za šta ja nemam mogućnosti jer sav novac trošim na decu.”

Potresen tim odgovorom, ustao sam sa kauča, pokušavajući da se na par trenutaka isključim, pa sam prepustio ostalim članovima organizacije da nastave priču sa ocem Goranom.

Došavši na drugi kraj sobe, pomerio sam vrata kako bih mogao da osmotrim kuhinju koja je bila u produžetku, a koja je takođe bila u veoma lošem stanju, potpuno van funkcije, jer Totići, usled kvara vodovodnih cevi, nemaju vodu u kuhinji, već samo u kupatilu, i to u kadi. Kraičkom oka, zapazio sam ikonu na zidu.

Pošto je svetlost slabo dopirala, silueta me je podsećala, na rođenog Vranjanca, sv. avu Justina Popovića. Prišao sam i uverio se da sam bio u pravu. Odmah mi je pala na pamet njegova čuvena beseda „Gde su Srbi?”.

Razmišljao sam da li je to neki znak? Još jednom mi je kroz glavu prošla ta rečenica koja je, još davnih dana, odzvanjala manastirom Ćelije – „Gde su Srbi?”. „Tu su Srbi” – kao da mi je tiho odgovorio, drugi probuđeni glas.

I zaista, naša ideja „Srbi za Srbe”, koja uspešno postoji već trinaest godina, upravo podstiče sve nas da možemo da damo takav odgovor.

Pošto sam čuo da polako svi ustaju, vratio sam se u sobu. Upitnik je popunjen, došlo je vreme da slikamo porodicu, uslove u kojima žive, i na kraju da se pozdravimo.

Stegavši mi ruku pri pozdravu, otac Goran, pogledavši me prodornim pogledom, bolnom grimasom na licu, polako je izustio: „Biću bolje. Moram. Rešio sam zbog dece, neću se predati.”

Ove reči, toliko su me pogodile, da sam za trenutak potpuno izgubio moć govora, jedino što sam uspeo je da, spustivši pogled, klimnem glavom. Kada smo izašli iz zgrade, bez ikakve priče, uputili smo se ka automobilu.

Polako smo izlazili iz Vranja, a prelepa priroda južne Srbije dolazila nam je u susret. Sunce koje već polako zalazi, davalo je celokupnoj slici poseban sjaj.

Pala je noć. Mrak je gutao sve oko nas. U daljini, videla su se naseljena mesta, koja su kao tačkice svetlucala. „Mrak je najgušći pred zoru” – prošla mi je kroz glavu stara poslovica.

Još jednom, prisetio sam se odlučnog pogleda oca Gorana, shvatajući da će ova njegova bitka, usamljenog ratnika, uskoro dobiti pojačanje u vidu „armije” donatora Humanitarne organizacije Srbi za Srbe.