Narodno stvaralaštvo u Inogoštu (II): Facetije ili zadiranje u samo jezgro života FELJTON (22)

Zahvaljujući predusretljivosti jedne od najznačajnijih ličnosti Vranja od druge polovine 20. veka do danas prof. dr Momčila Zlatanovića, leksikografa, sakupljača narodnih umotvorina južne Srbije i vranjskog kraja, književnika i univerzitetskog profesora u penziji, te njegove kćeri Sanje Zlatanović, etnološkinje i naučne saradnice Etnografskog instituta SANU, portal Vranje News objavljivaće svake srede u ovoj godini po jedan deo feljtona o narodnom pesništvu južne Srbije iz Zlatanovićevih rukopisa. Ovo značajno etnološko štivo produkt je obimnog i studioznog israživanja koje je Zlatanović sproveo na terenu tokom šezedesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, istražujući narodno pesništvo vranjskih predela na samom izvoru, obilazeći narodne pevače i druge pojedince koji su, ponajviše u usmenoj korespondenciji, čuvali i prenosili znanje o narodnom pesništvu južne Srbije. Najveći deo prikupljenih rukopisa o ovoj temi Zlatanović je objavio u knjizi "Narodno pesništvo južne Srbije", u izdanju Narodnog muzeja Vranje, 1982. godine.

Piše: prof. dr Momčilo Zlatanović

Čitavo je obilje kratkih i jednostavnih lokalnih predanja o poetskom narodnom stvaralaštvu u Inogoštu.Skoro u svakom naselju žive predanja o prvim doseljenicima, o njihovim najbližim potomcima, i o postanku mahala i sela.Najstariji preci današnjih Stubljana videli su kako na jednom mestu izbija jak izvor i stavili u njega „stub od drvo“, u koji su uvukli drugo „provrteno drvo“. Počeo je da izbija snažan mlaz pitke vode. Tako je postala česma Stublina oko koje su doseljenici dizali kuće od kamena i osnovali naselje Stubal.Ceo atar sela Priboj bio je nekada “pustelija“. Prvi se doselio odnekuda neki Velko i živeo ispod jedne kruške obavijene pavitom. Njegovi potomci imali su domove na potezu Staro Selo i bavili se pretežno stočarstvom i lovom. Jednog dana je došla čuma i pobila sve stanovnike Starog Sela. Ostala su samo tri brata: Stamen, Stanimir i Đorđija. Bežeći od opake bolesti, Stamen odlazi u Ornicu, gde su njegovi sinovi i unuci krčili hrastovu, cerovu i bukovu šumu i tako stvarali plodno zemljište. Ornica je zaklonjena brdima Gradište, Petkovica, Čuka i Borča. Prema Moravi su vodile samo kozje staze. Stamenovi unuci su se često sukobljavali sa sejmenima, najviše na gradištu. Najbolje je sačuvan u sećanju Mita, koji je svake jeseni odlazio u Manastir Prohor Pčinjski i tamo se za vreme sabora takmičio u rvanju, skakanju i bacanju kamena i odnosio pobede. Stanimir je pak sišao u ravnicu blizu Morave i obeležio mesto na kome će on i njegov brat podići novi dom. Potom se vratio u brda i pozvao Đorđiju: „Ajde dole da vidiš gde sam priboja četiri kolca. Tuj ćemo da podognemo kolibu.“ Tako je postalo geografsko ime Priboj. Braća i njihovi potomci krčili su i spaljivali guste vrbake pored Morave kako bi dobili plodne oranice. Stanimirov sin Stevan važio je za brzonogog i snažnog čoveka, pa je služio begovima i njihovim ljudima za jahanje od Priboja do Mazaraća i obratno. Zrna istorijske istine mogu da se nađu i u predanjima o starim manastirima.U klisurastoj dolini lepeničke reke, u senci šume, nalazi se stara manastirska Crkva Sveti Ilija, na čiji je sabor u avgustu dolazilo mnogo sveta iz desetak okolnih naselja. Manastir je u XIX veku igrao značajnu ulogu u borbi Srba u Inogoštu i Grdeličkoj klisuri za nacionalno oslobođenje. „Kad se 1809. godine pobunio protiv Turaka leskovački i vlasotinački kraj, pobunio se i Vranjski derven. Tada je ovaj manastir bio središte ustanka u vranjskom kraju. U manastiru su bila tri kaluđera i iguman Simeun. Ovaj je Simeun vodio ustanike protiv Mehmed-pašinih janičara i krdžalija, koje je paša iz Moravice doveo. Tada je Mehmed-paša ugušio ovaj ustanak; pohvatao mnoge ustanike i starca igumana obesio ispred crkve u manastiru. Tada paša rastera odavde sve kaluđere i manastir zatvori. Tada je iz ovog manastira čitav tovar knjiga (na koži i na hartiji) odnesen u grad paši“ (J. Hadživasiljević, „Ostaci starina u vranjskom okrugu“, Beograd 1900).

U narodu se priča kako se staro stanovništvo Kacapuna raselilo posle nekih velikih ratova, a uska dolina reke obrasla u šumu i trnje (to se desilo u XVII ili XVIII veku u vreme tursko-austrijskih ratova). Doseljenici su s mukom stvarali oralije i livade. Za staru bogomolju nisu ni znali. Na jednom neznatnom uzvišenju, na kojem su rasli pavit i kupine, a pored njih i gusta, sočna trava, pobola se dva bika. Borbu su posmatrali seoski dečaci od kojih je jedan zapazio kako se iz spleta vinjage pomolio krst. Uveče je o tome obavestio svoje roditelje. Sutradan su Kacapunčani otkrili crkvu, a posle toga raskrčili šumu, napravili oveće dvorište i podigli manastirske zgrade.U Jovcu, na mestu gde je sada Manastir Hristovo Voskresenje, uzdizao se u davnoj prošlosti veliki manastir sa mnogo kaluđera. U prostranom dvorištu redovno su održavani sabori na koje su dolazili ljudi iz okolnih sela i kaluđeri iz Svetog Ilije kacapunskog. Igrana su mnoga kola, a zveket dubli i đerdana daleko se čuo. Došao je i poslednji sabor. Dok su momci i devojke igrali i pevali stariji seljaci i kaluđeri sedeli su za soframa prepunim raznih jela i pića. Iznenadno, kao taman oblak, doleteli su gavranovi, vrane i „neki drugi piliki“ i bacali na sofre suve grančice i kamenčiće. Ljudi su se uplašili jer su predosetili zlo. I, zaista, kao planinski vihor, doleteli su ljutiti sejmeni. Odjeknuli su plač i krici. Poubijani su svi kaluđeri, a i mnogi momci i devojke. Telesa su sejmeni nabacali u bunar i tako ga zatrpali. Manastir i njegove zgrade goreli su u velikom plamenu, a u daljini se gubio topot silnih konjanika koji su odmicali. Zavladala je pustoš. Na mestu gde je bio bunar ljudi su kasnije sagradili česmu, od čije vode je postao potok Manastirka.Postoje u Inogoštu i predanja o hajdučiji i to najviše u planinskim selima. U Kunovu se zna za hajduka Novaka. U mahali Bukarci, u Beliševu, koja je podno planinskog visa Oblika, na mestu pored nekadašnjeg turskog puta Vranje – Leskovac, govori se o hajducima koji su tu delovali. Na potezu Kameniti most, u bukovoj šumi, mnogi seljaci su i posle Drugog svetskog rata prekopavali zemlju tražeći „ajdučko azno“. U Srnećem Dolu, Kostomlatici, Solačkoj Seni i Kukavici takođe se kazuje o hajducima.Neka se predanja odnose na Midhat-pašina vremena. Kada je ovaj niški valija i veliki turski reformator prosicao carski drum, koji je trebalo da spoji Niš i Skoplje, seljaci iz Inogošta i Grdeličke klisure morali su kulučiti po devedeset dana. Radile su i žene, čak i one koje su imale malu decu. Jedna žena, vele, morala je da čuva i po šezdesetoro dece.Najbrojnije su etiološke priče koje objašnjavaju postanak pojedinih stena, potoka, planina (Kukavice, npr) itd. Jedna od lepših je Bulino jezero. Ispod Oblika, nedaleko od crkve Svetog Panteleja, beše u doba Turaka bezimeno jezero. Pored njega je vijugao značajan put kojim su Turci terali „carevo azno“. Jednoga dana njime se kretala grupa sejmena i vodila lepu Turkinju. Mlada bula je zbog nečega bila unesrećena i njeni jecaji čuli su se daleko. Kad se približiše jezeru, na zaprepašćenje naoružane pratnje, odjednom je skočila u vodu i nestala u zelenkastoj dubini. Sejmeni su sve do ićindije sedeli na blatnjavoj obali i izgubljeno gledali u vodu. Sutradan se na površini jezera pojavila samo feredža od skupocene tkanine. Jezero, u kojem je od toga događaja voda počela da se smanjuje, seljaci iz Beliševa iz Beliševa nazvaše Bulino jezero.

Najaktuelnije vrste narodne proze jesu kratke šaljive pričefacetije. Kazuju ih seljaci, radnici i školovani ljudi. Vrlo su omiljene jer izazivaju smeh, nasušnu potrebu naše duše. Najviše ih je o savremenim događajima i savremenicima. Naracija je zbijena, dijalog je čest, a stilska sredstva krajnje jednostavna.I oni kazivači facetija koji znaju književni jezik nastoje da dijalog bude u dijalektu, pri čemu vode računa ne samo o jezičkim oblicima nego i o melodijskoj liniji rečenice.Izvanredan interpretator ovih zanimljivih pričica je Milorad Stevanović iz Vladičinog Hana, rođen 1922. godine. Navodimo, primera radi, dve facetije koje su doslovno zapisane od njega.Jednog našeg Hančanina nikako da posete braća i sestre iz Vojvodine. To mu je teško padalo. Jednoga dana pošalje im telegram da je umro. Odmah svi dođu. U dvorištu njegove kuće spaze kćer mu i pitaju je:„Dude, stvarno li otide tata?“
„Otide“
– odgovorila je ona.Svi su počeli da kukaju i da plaču jer su mislili da je brat zaista umro (otišao). Smirili su se tek onda kad im je rekla da je tata otišao u komšiluk.U selu Jastrepcu živi starac Made o kome se govori da je jednom ovo pričao: „Pođem ti ja i moja žena u planinu da sadimo gra. Okopamo njivu, posadimo gra. Pa kad se vrnumo niz Mužan, pljusnu kiša, pa se i ja i žena namokrimo do golu kožu. Posle otido, brate mili! Gra se ozeleneja kako livada! Okopamo ga. Pa jed'nput otido da ga nadzrnem: rac'vetaja se, rac'vetaja se kako ljubičica! Kada otidomo da ga beremo, nijedna mijumka nema! Pomeja se u nicanje!“U Kunovu se rađaju u izobilju prekrasne kruške, koje su proizvođači ranijih godina izvozili i u druge gradove. Decenijama se u okolini Vladičinog Hana priča: Pitali Kunovčanina kad su kruške mnogo rodile: „Odokle su?“ On, sav radostan, uzviknuo je kao čudeći se: „Iz Kunovo! Zar me ne poznaješ?“ Pitali ga i kad je godina bila nerodna: „Odokle si?“, „Iz toj pusto Kunovo!“.

Paremiološki oblici (poslovice, poslovičke poredbe i izreke) u živoj su upotrebi u svakodnevnoj komunikaciji. Kazuju ih i seljaci, i radnici, i intelektualci, i penzioneri, i učenici. Na autobuskoj postaji u Stublu putnici raspravljaju o raznolikosti sveta. Jedna postarija seljanka će: Svet je ovaj šaren, šaren, pa duri pegav. U autobusu prema Beliševu radnica priča devojci kako ona mora da vodi računa o ličnom ugledu, jer: Ovcu zvono prodava, a devojku dobar glas odava (udaje). Povodom učestalih saobraćajnih nesreća, starac Živojin Nastić iz Beliševa zamišljeno zaključuje: Čovek je kako vetar: ima ga, nema ga! Penzioner iz Vladičinog Hana veli veselo: Vadim ibrišim! (Uživam).I narodne poslovice i izreke su u kretanju i menjanju. Stara je poslovica: U njegovu kuću pet'l poje (gospodari muž). U Inogoštu i šire u upotrebi je i U njegovu kuću pet'l poje, a kokoška note piše (gospodari ipak žena). Zar drugi deo u ovoj narodnoj umotvorini nije novijeg datuma?Za pojedine narodne poslovice i izreke može se pouzdano tvrditi da su nastale u Inogoštu, bar u formi u kojoj ih ljudi ovde upotrebljavaju. Tako, npr, Će mi platiš kalimansku utrinu (osvetiću ti se) stvorena je u drugoj polovini XIX stoleća. Na mestu gde je sada naselje Kula u Vladičinom Hanu bila je utrina sela Kalimanca. Kako je tuda vodio put, trgovci su na toj utrini napasali stoku, a i nanosili štetu. Stradalo je i imanje predsednika kalimanske opštine, pa su i vlasti trgovce strogo kažnjavale, a jednome su čak i zaplenili deo stada. U Beliševu, Ravnoj Reci, Vladičinom Hanu i drugde aktivna je izreka Navika mu se na Mečkinu češmu (kad se nešto ne uradi na pravom mestu). U ataru Suve Morave nalazi se Mečkina češma, pored koje su se ranije odmarali seljaci iz Beliševa i Ravne Reke pri povratku iz Vladičinog Hana. Jedan Ravnorečanin se pre rata, kad se vratio iz grada, žalio kćeri Jovki na sudiju koji se prema njemu grubo ponašao (vikao mu, vređao ga). „Pa što mu se i ti nesi navikaja? – pitala je ona. „Navika mu se na Mečkinu češmu“, odgovorio je otac. Sekira se kako deda Jovan (kad je neko prema nečemu potpuno ravnodušan). Ova poslovička poredba je iz Belanovca. Ded Jovan, koga se mnogi sećaju, nikad se nije ljutio i nikuda se nije žurio, pa je doživeo duboku strost. On je jednom posle napornoj žnejanja legao da odmori, ali je počelo da se oblači, pa su ga žeteoci sa drugih njiva pozvali da hitno skuplja rukoveti. Starac je mirno rekao: Koj će ga mokri, t'j će ga suši, te produžio da leži.Izvestan broj paremija čuva sećanje na otomansko vreme. Npr: "Blaze si ti, pašo, kad nikoj ne sme da ti kaže da ležeš!“ Hančani kažu da ju je izgovorio u lice Husein-paši, poznatom čiflik-sahibiji na jugu Srbije, kacapunski sveštenik Nikola, koji se zapopio u Svetoj Gori, a obsluživao je crkvu Sveti Ilija u rodnom mestu. Godine 1830. sultan je izdao Hatišerif sa ciljem da se u Turskoj sprovedu ordeđene reforme, odnosno da se poboljša položaj hrišćana. Vranjski Husein-paša je pozvao najuglednije sveštenike da im to sopšti. Pop Nikola je išao levom stranom Morave u sedište pašaluka. Susreli su ga pašini sejmeni i pretukli. Prešao je, potom, na desnu stranu Morave i nastavio putovanje, ali je opet dobio batine. Ipak je stigao u Konak. Paša je sveštenicima objasnio odredbe Hatišerifa i naglasio da se garantuje bezbednost svih sultanovih podanika. Na kraju se za reč javio pop Nikola: „Blaze si ti, pašo, kad nikoj ne sme da ti kaže da ležeš!“ Paša se naljutio na sveštenika iz Kacapuna i počeo da ga naziva ovčarom. Pop Nikola je skinuo mantiju i košulju da bi paša i ostali videli njegova krvava leđa. Pop Nikola je sahranjen ispred crkve u Kacapunu, gde još postoji mali nadgrobni spomenik.Može se na kraju zaključiti da poetsko narodno stvaralaštvo (u stihu i prozi) doživljava i u Inogoštu sve bržu transformaciju. Šta se najčešće gubi? Ono što je preživelo, ono što je ritualno, obredno i običajno. Koje su folklorne vrste žilavo vitalne? To su u prvom redu kratka i melodična lirska pesma, facetija, poslovica i izreka. Ne treba posebno naglašavati koliko baš one zadiru u samo jezgro života.
(Nastaviće se...)

(Momčilo Zlatanović: "Narodno pesništvo južne Srbije", izd. Narodni muzej Vranje, 1982)

priredio Dejan Dimić

PROFIL

Prof. dr Momčilo Zlatanović rođen je u selu Rataje kod Vranja 1934. godine. Poznati je vranjski i srpski leksikograf, sakupljač narodnih umotvorina Južne Srbije i vranjskog kraja, književnik i profesor univerziteta u penziji. Rođen je u porodici doseljenika iz Crne Trave, iz mahale Radovinci. Završio je Gimnaziju Bora Stanković u Vranju (1954) i Višu pedagošku školu u Nišu – Grupa za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost (1956). Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Skoplju, na Grupi za istoriju književnosti naroda Jugoslavije (1958). Tu je i doktorirao (1973) s tezom "Istorijske pesme vranjskoga kraja". Radio je kao nastavnik srpskohrvatskog i ruskog jezika u Pasajnu kod Gnjilana, potom u Ekonomskoj školi i Gimnaziji u Gnjilanu (1956–1958-1959). Od 1960. bio je profesor i prosvetni savetnik u Vranju. Od 1967. godine predavao je teoriju književnosti, narodnu književnost i metodiku srpskohrvatskog jezika i književnosti na višim školama u Vranju. Potom je od 1993. godine do penzionisanja 2001. bio profesor narodne književnosti i retorike na Učiteljskom fakultetu u Vranju, na kome je osam godina bio i prodekan za naučnoistraživački rad (1993 - 2001). Po penzionisanju dve godine predavao je narodnu književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zlatanović se bavi narodnim pesništvom, leksikografijom, metodikom nastave književnosti i drugim oblastima nauke i kulture. Piše i kratku prozu. Krajem septembra 2019. godine dodeljena mu je povelja za životno delo koja nosi ime Mileta Nedeljkovića, jednog od najznačajnijih srpskih etnologa, proučavaoca narodne tradicije i istorije, publiciste i pedagoga.

Izvor: Wikipedia

Najnovije vesti