Najvažniji datumi srpsko-albanskih odnosa u periodu posle Slobodana Miloševića su 20. i 31. maj 2001. godine. Najpre je ovog prvog datuma pre dvadeset godina stavljena tačka na oružani sukob, koji je na jugu Srbije trajao nešto više od šest meseci, a potom je 31. maja država uspostavila suverenitet nad delom svoje teritorije koju su za to vreme pod kontrolom držali naoružani Albanci. Ova dva datuma od pre dvadeset godina otvorila su novu stranicu savremene istorije srpsko-albanskih odnosa i trajno obeležili međusobni položaj Srba i Albanaca, ne samo na jugu Srbije. Novinar iz Vranja Radoman Irić, koji se prirodom i karakterom srpsko albanskih odnosa bavi trideset pet godina, upustio se u rizik da nam slikom i rečju, kroz feljton koji objavljujemo svakog dana od 21. maja 2021, predoči ključne događaje i ličnosti koje su obeležile srpsko-albansku društvenu scenu od sredine sedamdesetih godina prošlog veka, s akcentom na oružani sukob 2000/2001 godine.
Piše: Radoman Irić
Vranje - Početkom krize pa sve do eskalacije u novembru 2000. godine srpski lokalni lideri u Bujanovcu, Preševu i Medveđi nisu ni na jedan način pokazali da im je stalo do mirnog rešenja sukoba i normalizacije odnosa sa susedima – Albancima.
Naprotiv, oni su izbornom geografijom (12 od 41 odbornika u lokalnom parlamentu), uz izdašnu pomoć Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, institucionalno podgrevali krizu i direktno radili na stvaranju većeg jaza između dve nacionalne zajednice.
Drugu priliku za normalizaciju odnosa na jugu Srbije službeni Beograd i lokalni srpski lideri imali su krajem 2000, a naročito 2001. godine kada je formiranjem Koordinacionog tela Bujanovac postao česta stanica čelnicima brojnih međunarodnih državnih i građanskih organizacija i ambasadorima uticajnih zapadnih zemalja.
To je bila velika i jedinstvena prilika da lokalni srpski lideri, kao predstavnici većinske zajednice, naprave kakav-takav potez koji bi išao ka pomirenju i stvaranju mostova saradnje sa komšijama Albancima.
Naprotiv, u međunarodnim predstavnicima Srbi nisu videli posrednike za rešenje krize i nisu u inicijativama brojnih država prepoznali finansijske i druge mehanizme pomoći, već su nastavili da se oslanjaju na brojne domaće antimirovne i radikalne projekte i njihove mentore, sužavajući tako prostor za proevropsko delovanje novih demokratskih vlasti u Beogradu.
Lokalni Srbi su u to vreme, umesto da budu dobri domaćini „strancima“ i da ponude zajedničke projekte, bili samo puki bezidejni posmatrači koji su gledali u tuđe dvorište i često koristili priliku da osporavaju inicijative one druge strane, ko god da bio tamo.
I onda kada su Albanci pravili greške u koracima (kidnapovanje Srba, ograničenje slobode kretanja, isticanja zastave druge države i slično) i kada su lokalnim Srbima pružili šansu da mirnim i dostojanstvenim protestima skrenu pažnju međunarodne zajednice, Srbi to nisu iskoristili.
Oni su, za sve ovo vreme, organizovali samo tri protestna okupljanja – dočekali su šefa države Vojislava Koštunicu o dva puta su blokirali magistralni put.
Takvim (ne)činjenjem Srbi u lokalnoj vlasti, lideri njihovih partija i građani pokazali su da nemaju kapacitete da prepoznaju karakter novonastale situacije i da nisu u stanju da adekvatno njoj povuku racionalne u razumne poteze koji će biti u duhu evropskih vrednosti.
I tada i kasnije nastavili su da se dele, da gledaju u tuđe dvorište i da za sopstveno nečinjenje optužuju druge.
Vrhunac njihovog zajedničkog delovanja bili su lokalni izbori jula 2001. godine.
Sve što su kasnije radili, bilo je u korist sopstvene štete.
Taj vakum na političkoj sceni maksimalno su iskoristili lokalni albanski lideri u sve tri opštine.
Oni su svakodnevno bili dobri domaćini šefovima raznih organizacija, mirovnih i humanitarnih misija, posmatračkih organizacija i ambasadorima zapadnih zemalja akreditovanim u Beogradu.
Istovremeno su koristili svaki povod da organizuju mirne razne rasprave, okrugle stolove, proteste, da putuju svetom i da stavove albanske nacionalne zajednice izlažu u Briselu, Vašingtonu, Njujorku, Londonu, Parizu, Beču, Oslu...
Nastaviće se...
Prenošenje teksta ili delova teksta nije dozvoljeno bez kontaktiranja redakcije i odobrenja autora feljtona.
