Nepodnošljiva lakoća opstajanja: Lažni starovranjanci i novoenciklopedisti

Dimiću, ne znam čemu nervoza (aluzija na tekst Staro Vranje - toj su oni, p.p). Previše (ti) je starovranjanaca? Ono jest, namnožilo se novopečenih, koji od tog statusa prave zanimanje... dokrajčujući time još ono malo kulturološke autentičnosti što je Vranju ostalo! Kad se umesto argumenata poteže poreklo, onda ti je pri ruci, normalno, i pravo hipoteke: njome unapređuješ ili zaustavljaš, prekrajaš, sečeš ... a sve po ličnom nahođenju, uz ushićenje, i bez ikakvog osećanja krivice za eventualne neočekivane posledice.

A ti mislio, verujem, a i ja isto mislim, da je starovranjanac biti, u stvari, i isključivo, pitanje stila, ono latentno stanje usaglašavanja svesti o tome gde si rođen, šta duguješ sebi i gradu, i koje univerzalne vrednosti praktikuješ svuda i na svaki način! Ali, ne treba previše umovati, razlika između starih i samopromovisnih je, u društvenim gibanjima, više nego jasna: prve podjednako dobro drži i vranjska čaršija i beogradski asfalt; drugi se isključivo drže Vranja... te utoliko gore po nas!

Sjajan slučaj ovog drugog, a nedavno sam ukazao na ispraznost njenog teksta povodom 139 godina Vranjske gimnazije, je svakako Suzana Mišić Stanković. Ona se prema toj školi odnosi kao da ju je dobila po pravu preče kupovine!

A, i jeste, ja sam je kao direktor i bivši profesor – proradile nade da će se ostvariti još jedna uspešna karijera – doveo za profesora srpskog; zatim smo je, pošto je na tajnom glasanju Nastavničko veće nije htelo, u Školskom odboru na mišiće (sa 5:4 u glasovima) postavili za direktora... da bi mi ona u jednom mučnom razgovoru pre jedno godinu dana, na moje direktno, i priznajem, ružno pitanje, ko ju je doveo u Gimnaziju, odgovorila da je sama došla, da joj kao Vranjanki, pripada Vranjska gimnazija!

Paralelno sa ustoličenjem – tvrde upućeni – intenzivno radi i na pronalaženju dokaza za svoje starovranjansko – plemićko poreklo. Ništa čudno, živimo u svetu paradoksa: slava se podrazumeva, a ona će prekrojiti i poreklo. I ko će Suzanu zaustaviti? Moje (i naše) osećanje griže savesti što ne vidimo načina kako će se neki ljudi vratiti tamo otkuda su došli!? Neće, sigurno. Ili, ostaje samo još jedna nada – da će pasti pred brdom sopstvenih nepromišljenosti, na putu ka sopstvenom Olimpu!?

Njena rečenica ne poštuje jezik, a ni najjednostavnije ideje ne mogu bez monumentalnosti! To često dovodi do zamagljivanja osnovnih namera i kompromitacije čitavog posla. Recimo, u već pominjanom tekstu se navodi da će za 140-u jubilarnu godinu Gimnazije , biti objavljena „Enciklopedija znamenitih ličnosti Gimnazije“ što samo po sebi treba da proizvede divljenje i ponos. Po mom poznavanju okolnosti, to bi mogla biti prigodna zbirka priča o najpoznatijima i to bi ljudski bilo, te mi nije jasno da li su zagovornici ovog projekta svesni težine reči „enciklopedija“!? Kojim snagama će se gurati ta naučna sveobuhvatnost i taj dubiozni hod „gimnazijskih“ ličnosti kroz vreme, čija će ruka potpisati spisak odabranih, i iz čijeg će pera poteći misao o tom jedistvu raznovrsnosti? Čuje se da po ovom pitanju postoji i izvestan redakcioni odbor ... a šta on radi i je li uopšte poznat vranjskoj čaršiji, - to niko ne zna! A zna se ko će biti glavni, uvodničar ili recenzent, možda? Neizbežno je: Ona.

I tako je to druže Dimiću: tvoje je da objavljuješ i da trpiš, a nama ostaje da čekamo svetlo na kraju tunela. Drago mi je, kažem u prvom licu, da si skrajnuo ljutnju i okrenuo se spisima prof. Zlatanovića. Samo nas prepoznata i razvijena autentičnost i stvaralaštvo mogu spasti od poplave površnosti!

I na kraju, da se Vlasi ne dosete, ovo je samo moje pismo uredniku portala za koje tražim da bude objavljeno!   

(Autor je nekadašnji direktor Gimnazije Bora Stanković i magistar filozofije u penziji).

Foto Vranje News