Kako rob stupi na srpsku zemlju…

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku.

Nedavno je Srbiju napustila grupa indijskih radnika koje je prethodno praktično iznajmila domaća firma (ime poznato redakciji) od američke kompanije IDEA Capital LCC da bi radili fizičke poslove na izgradnji pruge Beograd - Budimpešta.

Otišli su uz „putne troškove“ od 5.000 dinara po osobi, uskraćeni za dve i po plate za koje tvrde da im nisu isplaćene.

Vest o čemernoj situaciji ovih ljudi, samu po sebi ružnu, propratila je druga, još ružnija.

Ugovori o radu ovih ljudi nisu bili u skladu za zakonima Srbije, štaviše, neke ugovorne odredbe su u direktnoj, gruboj suprotnosti sa našim zakonima i tretirale su prava radnika ispod najnižeg kod nas dopuštenog nivoa.

Ipak naša Inspekcija rada tokom kontrole firme (čija je vlasnica je istovremeno i direktorka u IDEA Capital LLC) nije tim povodom reagovala uz neverovatno objašnjenje da je „za ugovorna prava indijskih državljana stvarno i mesno nadležna američka inspekcija rada“!

Moglo bi biti uveseljavajuće pokušati zamišljati intervenciju nadležne američke inspekcije u firmi u Kraljevu.

Ali treba ostati ozbiljan, treba, nužno je, od naše inspekcije (i drugih nadležnih) tražiti i dobiti odgovor na pitanje – šta, u kontekstu njihovog stava, znače i kakvog smisla imaju neke od bitnih odredbi Zakona o radu (čl. 2: „Odredbe ovog zakona primenjuju se na zaposlene koji rade na teritoriji Republike Srbije, kod domaćeg ili stranog pravnog, odnosno fizičkog lica, kao i na zaposlene koji su upućeni na rad u inostranstvo od strane poslodavca ako zakonom nije drukčije određeno.“) ili Zakona o zapošljavanju stranaca (čl. 4: „Stranac koji se zapošljava u Republici u skladu sa ovim zakonom, ima jednaka prava i obaveze u pogledu rada, zapošljavanja i samozapošljavanja kao i državljani Republike, ako su ispunjeni uslovi u skladu sa zakonom.“).

Ovo pitanje se dosad nije postavljalo, a podrazumevala se primena našeg prava.

Godinama unazad, u mnoštvu prethodnih slučajeva, to jest u svima u kojim su strani državljani upućivani na rad u Srbiju to nije dovođeno u pitanje.

Inspekcija rada se sada, naprečac, pozvala na tumačenje zakona koje je, čini se, samo njoj poznato i razumljivo.

I do sada smo bili u prilici da vidimo da Inspekcija rada u praksi često, gotovo uvek, izlazi u susret interesima poslodavaca, ali ovo je korak dalje.

Ideja da bilo ko u Srbiji može, stvarno ili fiktivno, iznajmljivati radnike od firmi iz inostranstva da bi tako obezbedio mogućnost za njihov tretman u neskladu, čak i u suprotnosti sa našim pravom, zaista je zabrinjavajuća.

Naši zakoni neće biti od značaja, a naši organi neće reagovati ni na sasvim nedostojan, ponižavajući ili, zašto ne reći, čak i gotovo ropski „ali van Srbije ugovoreni“ status tako angažovanih radnika?!

Nesposobnost da prihvatim ovakvu mogućnost, plus sklonost ka traganju za koincidencijama, podsetili su me da je februar mesec u kome obeležavamo Dan državnosti.

U februaru daleke 1835. godine Srbija je u svoj Ustav unela jednu za to vreme, i za sva vremena, doslovno blistavu rečenicu: „Kako rob stupi na Srbsku zemlju ot onog časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Srbiju ili sam u nju pobegao.“ (Sretenjski ustav, čl. 118)

Sme li u ovo naše, današnje vreme, čak 185 godina kasnije, aktuelna vlast, faktički, pridavati tim rečima neuporedivo bleđe, žalosno značenje?

(Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti)

Foto MC Beograd