Vila sa Košara

Prošlog meseca (14. septembra 2019) ispred zdanja Narodne skupštine u Beogradu svečano je promovisana nova generacija kadeta Vojske Srbije.

Tom prilikom promociju je imala i „Vila sa Košara“, do nedavno malo poznata pesma koju je njen autor Neven Milaković Likota, književnik iz Bara posvetio junacima Bitke na Košarama.

Ovim imenom se danas u Srbiji nazivaju borbe koje su se u proleće 1999. godine vodile oko karaule Košare na jugoslovensko-albanskoj granici između VJ (Vojske Jugoslavije) – koju su, uz mali broj izuzetaka, činili vojnici i oficiri iz Srbije – i boraca OVK (Oslobodilačke vojske Kosova).

U tim borbama VJ je izgubila 108 vojnika, najviše mladića od 18 do 20 godina, koji su bili na odsluženju vojnog roka, dok je među pripadnicima OVK, kako navode neki srpski mediji, bilo više od 200 poginulih.

Borbe na tom terenu prestale su 14. juna 1999, kada se, na osnovu Kumanovskog sporazuma, VJ povukla sa Kosova.

Od naroda, preko gorske vile, do pesnika

Milakovićevu pesmu, za koju je muziku komponovao njegov prijatelj Vuk Popović, otpevala je Katarina Božić iz etno grupe „Beli anđeo“, uz pratnju kadetkinja Vojne akademije i umetničkog ansambla „Stanislav Binički“.

To je bio, kako su izvestile Večernje novosti, emotivni vrhunac programa promocije novih srpskih oficira. „Kada je Katarina Božić – piše u izveštaju ovog lista – zajedno sa kadetkinjama Vojne akademije zapevala pesmu „Vila sa Košara”, niko nije ostao ravnodušan.

Mnogima su krenule suze dok su slušali potresne stihove o junacima koji su pali za slobodu naše zemlje”.

Evo tih stihova:

Krvav mesec vrh Košara, grobnice ga srpske skrile,
Jednim ehom mrak damara i jecajem gorske vile.
Smrtnim ropcem šuma zbori: Vratite se braćo mila,
Zar vam muški rs ne kori posestrima vaša vila?
Odsekli joj psi uvojke, sustigla je mrska hajka,
Al’ se ne da zor devojka, nagorkinja naša majka.
No krstače ove straži i amanet vitezova,
Junačke im rane blaži starom pesmom sa Kosova.
Tiho tuži i zapeva, nenavikla na okove,
K’o Kosovka, negda, deva, mrtvu braću pesmom zove:
Vratite se sokolovi, vratite se meni amo,
Traže od nas pradedovi, da dušmane isteramo.
Dižite se div junaci, počivati još ne smete,
Treba jaram da se zbaci i da opet poginete.
Nema Kosmet ko da brani, trulije su njine kosti,
Dižite se sokolovi, a njima nek’ Bog oprosti.
Oni mrtvi svetom hode, a nisu ni bili živi.
‘Ajde braćo, ustaj rode, juriš sokolovi sivi!1

Mada je izvođenje „Vile sa Košara“ pred vrhom vojne i civilne vlasti Srbije, i to uz pratnju mladih oficirki i vojnog orkestra, bilo dosad najzapaženije, ova pesma je i pre toga često bila deo takozvanog kulturno-umetničkog programa raznih prigodnih skupova i svečanosti u organizaciji srpske države, vojske, crkve i drugih nacionalno važnih institucija.

Danas se nalazi na repertoaru bar petnaest (toliko sam ih ja identifikovao) vokalnih solista i muzičkih sastava, među kojima su, pored Katarine Božić i njenog „Belog anđela“, i Prvo beogradsko pevačko društvo, Srbski pravoslavni pojci, Kosovski božur, Etno grupa Simonida, Danica Crnogorčević i etno grupa Vezak.

Ovu pesmu je mogla da čuje i publika Novogodišnjeg dobrotvornog koncerta duhovne i narodne muzike koji je 14. januara ove godine priredila Saborna crkva na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

O velikoj popularnosti „Vile sa Košara“ govori i podatak da su se stihovi iz nje „Vratite se sokolovi, vratite se meni amo.

Traže od nas pradedovi da dušmane isteramo“ našli na transparentu koji su navijači fudbalskog kluba Crvena zvezda istakli na utakmici sa Radničkim iz Niša (13. april 2019).

Tako je ova Milakovićeva pesma stigla ne samo na vojnu paradu pred Narodnom skupštinom i u Narodno pozorište u Beogradu, nego i na najveći fudbalski stadion u državi.

Zato je sasvim razumljivo što autor s ponosom ističe da je „Vilu sa Košara“ narod prihvatio kao da je njegova, narodna.

To se moglo i očekivati, objasnio je Milaković, jer je pravi tvorac pesme zaista srpski narod, dok je on sam u nastanku pesme imao sporednu ulogu, ulogu medijuma.

Narod je za tu ulogu iz nekog razloga odabrao njega, a onda našao najpogodniji način da mu tekst dostavi, angažujući za taj posao najpogodnijeg kurira, gorsku vilu o kojoj se tu radi.

Dostava je išla zaobilaznim putem, jer se vila najpre javila u snu jednom veteranu sa Košara, ali on se nije osećao sposobnim da zapiše šta mu vila govori, pa je telefonom pozvao svog prijatelja pesnika i rekao mu „Sanjao sam vilu, brate, a nije bio san.

Bila je tu. Vidio sam je, brate. I Košare sam vidio.

Bio sam tamo s njom. Tamo je bila.

Moraš to opisati, ja ne umijem“.

I dok je on to govorio, vila se odjednom ukazala i Milakoviću. „I vidio sam vilu, došla mi je“, priča on. „Pjesmu mi je donijela, ne znam zašto meni.

Tačnije, tada nisam znao.

Danas kada je svi pjevaju, a gotovo niko ne zna ime autora, kada je postala narodna za moga života, shvatio sam da to i nije moja pjesma. Ja sam samo zapisao jecaj“.

Nova politika sećanja

Šta je to što „Vilu sa Košara“ danas preporučuje organizatorima prigodnih crkvenih, vojnih i drugih skupova, utakmica i svečanosti u Srbiji?

Nema sumnje da je to pre svega njena tema.

Jer sećanje na vojnike iz Srbije koji su poginuli u proleće 1999. za vreme sukoba sa OVK na području granične karaule Košare poslednjih godina je postao izuzetno važan, ako ne i najvažniji momenat politike sećanja koja se praktikuje u vrhu srpske vlasti kad je reč o ratu na Kosovu.

Dugo se ta politika zasnivala na prećutkivanju akcija srpske vojske i policije u tom ratu, da bi se tako izbegao govor o u tim akcijama počinjenim zločinima, čije je izvršioce i komandno odgovorne oficire Međunarodni sud u Hagu osudio na višegodišnje zatvorske kazne.

Srpske akcije se uglavnom nisu pominjale, nego je fokus sećanja na rat na Kosovu bio u pronalaženju i propagandnoj obradi svedočanstva o zločinima OVK nad srpskim civilima.

Posebno su u tom smislu eksploatisana kazivanja o navodnoj trgovini organima uzetim od zarobljenih Srba u takozvanoj „žutoj kući“ na severu Albanije.

Dakle, u prvom planu je bila politika sećanja zasnovana na viktimizaciji srpske strane.

Skoro dvadeset godina ćutalo se i o Košarama, za šta je, po svemu sudeći, glavni razlog bilo izbegavanje nezgodnog pitanja zašto su tamo poslani i mesecima ostavljeni da se bore sa OVK za rat nedovoljno obučeni i neiskusni mladići iz radničkih i seoskih porodica.

To nezgodno pitanje pre dvadeset godina postavila je Kata Cerna, majka Tibora Cerne, dvadesetogodišnjeg autolimara mađarske nacionalnosti iz sela Kovilovo pored Beograda, koji je kao vojnik VJ 27. aprila 1999. godine poginuo na Košarama.

Sanduk sa njegovim telom vojska je dopremila do kapije kuće u Debeljači, gde stanuju Tiborovi roditelji i tu ga ostavila, uz jedno kratko „primite naše saučešće“.

Ogorčena zbog toga i zato što je njen Tibor sahranjen bez prisustva lokalnih vlasti i bez vojnih počasti, kao da je bio dezerter, a ne vojnik poginuo na frontu, Katica Cerna je otišla u sedište Tiborove jedinice, koje je bilo u Kruševcu, da protestuje i traži objašnjenje. „Sačekuje me pukovnik Dragan Živanović i još neki oficiri“, priča ona danas novinarima.

„Kažem da treba da ih je stid što su toliko dece gurnuli u smrt, pitala sam ih gde su njihova deca bila kada je moje poginulo.

Rekla sam im: Moj sin je za vas maršal! Samo su ćutali“.

Međutim, od pre nekoliko godina primetno je da se sve odlučnije sa izbegavanja govora o tome šta su srpske snage radile na Kosovu za vreme rata prelazi na pronalaženje, narativno uobličavanje i propagandnu eksploataciju pojedinih epizoda ovog rata u kojima su se srpski borci junački borili i ginuli, tako da u politici sećanja na rat na Kosovu viktimizacija danas ustupa mesto heroizaciji.

Ulogu paradigme i simbola ranije zanemarenog i prećutkivanog srpskog herojstva pokazanog u ovom ratu dobila je upravo Bitka na Košarama, a Tibor Cerna, pre dvadeset godina sahranjen takoreći krišom, kao da je ratni begunac, danas se slavi kao najveći junak ove bitke.

Neki njegovi saborci setili su se da je on poginuo namerno izlazeći iz zaklona da bi se videlo odakle puca snajperista koji ih je preciznom vatrom ugrožavao i da je, smrtno pogođen, rekao „Za ovu zemlju vredi umreti“.

Tako je nova ratna priča o Košarama dobila svog heroja, a zatim je heroj od države dobio spomenik.

Spomenik Tiboru Cerni podignut je pre dve godine u Debeljači, a o političkom značaju tog čina svedoči to što se predsednik Vučić potrudio da on lično otkrije spomenik.

Tom prilikom je rekao da su Tiborove reči o zemlji za koju vredi umreti „najveća rečenica malog, prljavog i neopisivo strašnog rata koji nam je agresor nametnuo“, a Bitku na Košarama nazvao je ni manje ni više nego srpskim Termopilima – i za slučaj da neko ne zna šta su Termopili – i drugim Kosovskim bojem.

To je bila najava posvećenja ove bitke kao simbola srpskog junaštva pokazanog u ratu na Kosovu.

Pohrlilo se s raznih strana da se na tome poradi.

I Marko Đurić, direktor Kancelarije za KiM, potrudio se da doprinese podizanju Košara na visine velike srpske ratne epopeje autorskim tekstom pod naslovom „Košare su srpski Termopili“, pokazujući da i kad su metafore u pitanju verno sledi Vučića.

Rekao je da se o ovoj slavnoj bici mora govoriti i pevati, da se moraju snimati filmovi i držati predavanja, a i sam je dao primer u kom tonu bi to trebalo raditi i u kom smeru, prema kojoj poenti stremiti, to jest kako se, polazeći od priče o junacima sa Košara, stiže do priče o junaštvu cele srpske vojske pokazanom u ratu na Kosovu.

„Nekoliko stotina naših vojnika“, piše nadahnuto Đurić, „nedeljama je odolevalo višestruko brojnijoj sili.

Strateški bombarderi po njima su sipali kasetne bombe, tukli su ih ‘apači’ i albanska artiljerija, napadale horde terorista i plaćenika, i na kraju su sa Prokletija sišli ponosni i uzdignuta čela, kao pobednici i dostojni potomci slavnih predaka.

Podvig tih mladih ljudi i naše herojske vojske u odbrani Srbije mora biti zauvek ovenčan slavom i postati deo kolektivnih sećanja budućih generacija“.

Dosta smo se stideli naših junaka!

Ipak, dosad najvažniji momenat posvećenja Bitke na Košarama kao ključnog događaja rata na Kosovu bilo je obeležavanje dvadesete godišnjice završetka tog rata.

U Centru Sava u Beogradu 14. juna ove godine bila je tim povodom upriličena svečana akademija.

Međutim, ona je – kao što se moglo očekivati – bila ograničena na evociranje samo jedne ratne epizode, na Košare, na bitku u kojoj se naša vojska – kako je nedavno otkriveno – ponela primerno junački, patriotski, takoreći spartanski.

U skladu s tim je ova akademija odžana pod imenom Akademija povodom 20 godina od Bitke na Košarama.

A glavni govornik je – takođe očekivano – bio predsednik Vučić.

Ponovio je misao o srpskim Termopilima i drugom Kosovskom boju, ali je ovoga puta to bilo vrlo opširno izlaganje, delimično nepovezano, ali s jasnim ciljem da se dramatično kazivanje o odbrani karaule na Košarama i pogibiji njenih mladih branitelja iskoristi kao metonimijska slika celog rata na Kosovu, koji je bio – zar primer Košara to ne pokazuje? – herojska odbrana Srbije od „albanskih terorista“ i „NATO agresora“.

Pred najvišim državnim, vojnim i crkvenim uglednicima Vučić je svečano objavio kraj politike sećanja zasnovane na ćutanju o srpskom junaštvu na Kosovu, neshvatljivog i nedostojnog stida zbog onoga što je vojska tamo učinila.

Ne samo na Košarama, već svuda gde se na Kosovu borila.

„Predsednik je ponovio“, preneo je Tanjug, „da se Srbija nikada više neće stideti svojih heroja i da će ubuduće, kao što je to bilo u Nišu na vojnoj paradi,2 na paradama koračati i veterani…

Mi se vas, ovde prisutnih, ne samo ne stidimo, vi ste najbolji deo nas.

Mi se vama ponosimo… Dvadeset godina ćutanja je bilo previše, previše naše sramote“.

Međutim, Vučićeva objava kraja ćutanja o srpskom junaštvu na Kosovu i stida da se ono prizna bila je praćena još jednom objavom, objavom upozorenja srpskim neprijateljima da je Srbija spremna da, ako treba, opet junački odbije svaki njihov pokušaj da je pokore, da je ona za takav odgovor već u moralnom smislu mobilisana.

Rekao je da „svima koji misle da je Srbija slaba jer želi mir i da mogu progoniti i ubijati Srbe poručuje da će srpski odgovor biti snažniji i jači nego ikada u istoriji”.

Ima, ima, ima!

Ova nova politika sećanja na rat na Kosovu – sa Košarama kao njenim glavnim elementom – glavni je razlog što se Milakovićeva pesma „Vila sa Košara“ našla u programu raznih svečanosti i parada koje danas narodu nude svetovne i crkvene vlasti u Srbiji i što su se pojavili i drugi autori – pesnici, romanopisci, novinari, sineasti – spremni da iskoriste ovu konjunkturu i daju nešto svoje o junacima sa Košara. 

Među kratkim pesmama za koje je napisana muzika popularnost je stekla i pesma Milutina Popadića „Junaci sa Košara“.

Ona se završava kletvom koja može da se shvati kao rezime nove politike sećanja srpskih vlasti na rat na Kosovu: „Ko ne pamti podvig s Košara junaka / Nek ga stigne kletva Kosovskih junaka“.

Međutim, u njoj nije dovoljno naglašena ofanzivna, mobilizatorska dimenzija ove politike, koja teži – kako je pokazao Vučićev govor na Akademiji povodom 20 godina od bitke na Košarama – ne samo tome da se istakne nepravedno zanemareno herojstvo srpskih snaga angažovanih u ratu na Kosovu – a time i potcenjene zasluge onih koji su ih tamo poslali – nego i da sećanje na to herojstvo bude podsticajno, odnosno da mobiliše na nova herojska dela i, kad je reč o Kosovu, na povratak tamo i konačan obračun sa neprijateljima.

A ta mobilizatorska i militantna funkcija sećanja na rat na Kosovu je eksplicitna, u stvari glavna, funkcija Milakovićeve „Vile sa Košara“.

Dve poruke su tu u prvom planu. Jedna je poziv Srbima da ponovo krenu u odbranu „Kosmeta“ i u obračun sa „psima“ i „dušmanima“, a druga – koja služi kao opomena onima koji se pozivu ne odazovu – jeste osuda srpskih mladića koji su izbegli mobilizaciju 1998-1999. i priliku da junački poginu na Kosovu, te su zato kažnjeni duhovnom smrću, da „mrtvi svetom hode“ i da im kosti budu „trulije“ od kostiju mrtvih junaka.

Zato ove već jednom poginule junake Milakovićeva vila poziva da ustanu i ponovo poginu, jer „nema Kosmet ko da brani“. 

Ali ona će, uveren sam, rado priznati da se prevarila kad sa parade ispred Narodne skupštine, iz Narodnog pozorišta, sa političkih mitinga, iz crkava i sa stadiona čuje sve jače uzvike: Ima, ima, ima!

Ima ko Kosmet da brani!

A možda je u ime srpskog naroda vila smislila – a pesnik Milaković preneo – ovu dirljivu priču o mrtvim junacima s Košara kao jedinoj vojsci na koju Srbija danas može da računa samo zato da bi čula ovaj gromki demanti?

Nisu ni naše narodne vile ni naši narodni pesnici naivni onoliko koliko se obično misli.

 

(Autor je etnolog-antrpolog)

Tekst je izvorno objavljen na Peščaniku

Foto Fejsbuk profil Ivana Čolovića