Teško je dokučiti dubinu misli u kojoj nema misli

Pored upotrebne dimenzije, ideološke optužnice imaju i intel ektualnu ambiciju.

Tako je Peščanik (u tekstu Amfilohije u 36 knjiga) nastupio u odori varšavskog počasnog doktora, viteza Legije časti i viteza poziva: stečene dugotrajnim osporavanjima srpskih nacionalnih prava, ove titule podrazumevaju osobu čiji je akademski status davno obezbeđen analizom savremenih grobljanskih napisa

U ponašanju sekularnog sveštenstva postoji obavezujući raspored postupaka: ne samo da se unapred zna koja misao biva izložena opovrgavanju i podsmehu ili koja ličnost biva provučena kroz lanac medijskog obezvređivanja, nego je od velike važnosti i trenutak u kojem se čitava ideološko-propagandna akcija odvija.

Tako Peščanik – kao središnje ideološko glasilo našeg sekularnog sveštenstva – objavljuje 14. juna 2019. godine kritički prikaz promocije izabranih dela mitropolita crnogorsko-primorskog gospodina Amfilohija.

Ako znamo da je sama promocija održana 16. maja 2019. godine, kako se moglo dogoditi da je Peščanik, vazda spreman da žigoše svaki ideološki prestup, tako mnogo zakasnio sa oglašavanjem?

Da bismo to razumeli, valja da se setimo kako ideološki tekstovi imaju izraženu upotrebnu dimenziju: ona određuje kada se javna optužnica pojavljuje.

Peščanikova optužnica ugledala je sveta samo dan pre narodnog sabora u Podgorici, koji je imao za cilj i da se suprotstavi bezakonom otimanju imovine SPC.

Šta nam to otkriva? Da Peščanik – kritikom mitropolita crnogorsko-primorskog kao antizapadnog i antidemokratskog činioca – prećutno iskazuje solidarnost sa podgoričkim režimom.

To je režim izrazito nedemokratski, u kojem jedan čovek vlada trideset godina, režim premrežen snažnim kriminalnim sadržajima, koji su predmet pretresanja u evropskim sudovima i medijima.

Ova Peščanikova akcija, dakle, iznova potvrđuje koliko je sekularno sveštenstvo vođeno nedemokratskim i nasilnim naumima.

Jer, ono nastoji da stvori javnu podlogu za prikrivanje nasilja podgoričkih vlasti, za žigosanje mitropolita crnogorsko-primorskog i suzbijanje bilo kakvog osećanja solidarnosti sa obespravljenim srpskim narodom u Crnoj Gori.

No, pored upotrebne dimenzije, ideološke optužnice imaju i intelektualnu ambiciju.

Tako je Peščanik nastupio u odori varšavskog počasnog doktora, viteza legije časti i viteza poziva: stečene dugotrajnim osporavanjima srpskih nacionalnih prava, ove titule podrazumevaju osobu čiji je akademski status davno obezbeđen analizom savremenih grobljanskih napisa.

Kao da je piščeva ambicija u znatnom neskladu sa sadržajem i dometima mitropolitovog dela.

No, u prirodi je ambicije da bude neukrotiva, pa se Peščanik ustremio na sadržaje onoga što je govoreno na samoj promociji: on je opatrnuo svakog od četvorice govornika.

Tako sam se – posle dugo vremena – ponovo našao u orbiti Peščanikove pažnje: bio je to dirljiv susret sa starim znancima, prpošnim i neuvelim, čije reči umeju da obraduju.

U procenjivanju moje besede, Peščanik utvrđuje izvesnu nepravilnost: iako sam – veli vitez Legije časti – kazao da nameravam govoriti o mitropolitovim spisima koji „dotiču područje književnosti“ nisam govorio o „književnoj strani Amfilohijevih spisa“ niti o „mitropolitovom književnom delu“, ni o njegovim stihovima.

U ovom sudu imamo dve greške.

Varšavski počasni doktor, naime, ne zna da književna strana nečijih spisa – njihova literarnost, retoričnost i stilogenost – nije jedino što spada u područje književnosti, jer tom području pripadaju i tematska, idejna, religijska, istorijska svojstva i zainteresovanost.

Kako sam govorio o mitropolitovom odnosu prema Svetom Savi, Dositeju, Njegošu i Dostojevskom, savršeno je jasno da sam bio zaokupljen onim spisima koji pripadaju „području književnosti“.

Uvek se iznova začudim koliko je intelektualno nizak nivo u redovima sekularnog sveštenstva.

Utešno je pak što je u izrazitom skladu sa njihovim niskim moralnim nivoom.

Vitez Legije časti se, recimo, ne libi da falsifikuje stvari o kojima govori. On tako svesno dovodi svoje čitaoce u zabludu.

Okolnost da sada samo uzgred pominje Njegoša plod je nelagodnosti pred saznanjem o tome da sam – u ranijim tekstovima, koji su imali dejstvo profilakse – razotkrio njegove falsifikate.

Jer, dokazao sam da laže kada tvrdi da se knez Lazar ne pominje u Gorskom vijencu, da iz te laži izvodi zaključke o kosovskom opredeljenju, kao i da ne čita osnovna objašnjenja uz pesnikov tekst, pa besmisleno tvrdi da su travnički Turci ubili vojvodu Batrića.

Otud je u ovom tekstu odustao od Njegoša.

Moja kritika je urodila plodom i moram nastaviti da ga i u drugim sadržajima javno podučavam. Jer, neskromna je njegova reč da „možda… ne ume da čita bogoslovske spise“, pošto ne ume da čita ni svetovne spise: valjalo bi – makar naknadno – proveriti koliko je uspešno iščitao savremene grobljanske napise.

U ovom tekstu pak prećutkuje da sam u svojoj besedi ukazao na to da je – 1982. godine – Nikola Milošević uveo na javnu pozornicu neke od naših najistaknutijih pravoslavnih bogoslova, kao i da je vodio javni, polemički i zanimljiv razgovor sa mitropolitom o Dostojevskom, premda su njihove perspektive bile suprotstavljene.

U nastojanju da pokaže kako sam „svoje slovo… završio bezrezervnom nedvosmislenom pohvalom“, sekularni sveštenik piše da sam „na kraju s odobravanjem zaključio da je za mitropolita Hrist jedina istina, da je njegovo ’rukovodno načelo’ isto ono koje je formulisao Dostojevski kad je napisao: ’I ako bi mi dokazali da je istina na jednoj strani, a Hrist na drugoj, ja bih ostao uz Hrista’.“

Čovek ne zna odakle da počne sa ispravljanjem ovog rđavog seminarskog rada.

Šta je sporno u tome da je za jednog mitropolita Hristos – jedina istina? Čuvena rečenica Dostojevskog nije, međutim, tako izričita kako se davnašnjem svršenom studentu opšte književnosti prividelo.

Tako Česlav Miloš opisuje svu dalekosežnost ove misli Dostojevskog: „Vera i razumnost su više puta suprotstavljeni, ali suprotstavljanje vere i istine dosta je neobično.“ Iz tog suprotstavljanja, on vidi Dostojevskog kao „potencijalnog herezijarha“, dok je bilo i onih tumača velikog ruskog pisca – među koje svakako spada i mitropolit – koji su u tom iskazu videli značenja velike vere.

Takvi su bili i neki pravoslavni tumači, ali da ostanemo na zapadnoj strani sveta: velike vere kako je opisuje Kjerkegor u definiciji o pojedincu koji stoji u apsolutnom odnosu prema Apsolutu.

U želji da postigne retorički učinak, vitez Legije časti trijumfalno zaključuje podsećanjem na Dositejeve reči: „Sav svet da ti rekne da dva i dva nisu četiri, nemoj mu verovati, to je protiv iskustva".

Ova apologija iskustva, potpuno komična u našem vremenu, bila je nedovoljna već u Dositejevom vremenu.

U Zabeleškama iz podzemlja – polovinom XIX veka – postala je predmet radikalne kritike Dostojevskog, koja će upravo biti okupljena oko višestruke nedovoljnosti saznanja da su dva i dva četiri. Takva kritika je – u XX veku – bila snažno usvojena u nekim pravcima filozofije egzistencijalizma.

Taj pravac mišljenja, u svojoj raspravi o Svetom Savi i Dositeju, obeležavajući svoje shvatanje ličnosti, pominje mitropolit: „To interesovanje nije slučajno: kroz moderni egzistencijalizam problem ličnosti postaje ponovo centralni čovjekov problem, ono što je on bio za hrišćanstvo od samog početka.“

Da li je naš vitez poziva čitao Zabeleške iz podzemlja kad je mogao posegnuti za tako rđavim primerom: samorazumljivim saznanjem da su dva i dva četiri?

Kako je jedan đak Nikole Miloševića mogao da ne zna za ovo klasično mesto iz dela Dostojevskog?

Povodom trivijalnih i sirovih Farijasovih čitanja Hajdegera, Derida je dao komentar sumoran za svakog profesora: „Navodi se da je bio njegov učenik: eto i to se događa.“

U želji da se postavi iznad mitropolitovih shvatanja, sekularni sveštenik neminovno postaje smešan: ne zato što pokušava da opovrgne nekoga ko je mitropolit nego zato što ne zna o čemu piše.

Tako se on podsmeva mojoj reči o postojanju izvesnog anticivilizacijskog kretanja u idejama prosvećenosti.

Zamorno je iznova popravljati seminarsku nadmenost našeg višestrukog viteza, pa ću se poslužiti očiglednom umesto nastave za istančanije duhove.

Valja se setiti istorijskih sadržaja Francuske revolucije.

Ona je nesumnjivo bila nadahnuta i idejama prosvećenosti. Sa njom je bio u dosluhu čuveni Volterov poklič protiv crkve: „zgnječite bestidnicu“.

Tako se možemo setiti – u moru drugih primera – pokolja u Lionu.

Karakterisalo ga je kidanja raspeća sa oltara, opljačkane crkvene odežde, čaše, putiri i ikone, procesija sa magarcem kome su dali da pije iz svetog putira i preko ušiju natukli vladičansku mitru, dok su mu za rep privezali raspeće i Bibliju, da sve to bude spaljeno na lomači i iščezne u dimu od zapaljenih odeždi, misala, nafora i kipova svetaca, pa se narednih dana nastavi rušenjem čuvenih fasada i zgrada, kao i masovnim pokoljima.

Ne možemo kazati da su to pojave nadahnute civilizacijskim duhom.

Možda neminovne, svakako revolucionarne, ali – pokazala je to potonja istorija – nesumnjivo anticivilizacijske: ili naš vitez misli da su samo rušenja džamija anticivilizacijski činovi, dok za rušenje hrišćanskih crkava pronalazi neko civilizacijsko opravdanje?

Teško je dokučiti dubinu misli u kojoj nema misli. Možda su one iščilele vođene upotrebom koju je – upravo povodom ovog viteza Legije časti – Nikola Milošević vezao za „slabost prema parama“ naše nevladine inteligencije.

Osnovna namera Peščanikove optužnice položena je u tvrđenje da sam neistinito prikazao mitropolitovu studiju „Svetosavsko prosvetno predanje i prosvećenost Dositeja Obradovića“, jer sam izmislio podudarnost između svetosavske i dositejevske tradicije u srpskoj kulturi i, štaviše, pripisao je mitropolitovim pogledima koji su – veli varšavski počasni doktor – potpuno negativni u odnosu na Dositeja.

Samo nastojanje da se ovako nešto dokaže vođeno je jednom činjeničnom greškom koja otkriva duboki ideološki predumišljaj.

Jer, za mitropolitov spis se tvrdi da je objavljen „1994. godine“. To nije tačno, jer se spis pojavio – kako sam i rekao u svojoj besedi – 1981. godine u časopisu Bogoslovlje.

Da je ova greška sekularnog sveštenika motivisana, da nije samo plod njegove opšte nesolidnosti, otkriva sugestija koju on razvija iz podatka o godini pojavljivanja spisa: „u vreme kad su i mnogi drugi u Srbiji ustajali protiv Zapada“.

Cilj je, dakle, da se mitropolitovom spisu pripiše vreme raspada titoističke Jugoslavije, da se spis označi kao plod rata i antizapadne državne i političke orijentacije.

No, u vreme kada se spis pojavio na vlasti je bila komunistička diktatura, kao što nije bilo nikakvog rata ni antizapadnog usmerenja u nas.

Osnovna namera je, dakle, da se vremenskim falsifikatom konstruiše podudarnost između mitropolitove kritike Dositeja i ratne situacije, odnosno da se svetosavska tradicija poveže sa ratnim okolnostima.

Otud dolazi prećutkivanje čitavog niza iskaza u mitropolitovoj studiji koji otkrivaju kako radikalna kritika Dositeja nije lišena znatnih senčenja i nijansiranja lika i dela velikog čoveka naše prosvećenosti.

Tako mitropolit pominje njegov „izuzetni dar književnika i pedagoga“, upotrebu „narodnog jezika, lakoću stila, prefinjenu ironiju i humor“, da bi ustvrdio „da Dositej nije uvijek dosljedan u svom racionalizmu, iako mu je to osnovna preokupacija“, da je „bio svjestan činjenice, da znanje može biti i izvor moralnog pomračenja, a ne samo prosvjećenja, da moralno savršenstvo ne ide uvijek naporedo sa znanjem i da zlo ne zavisi toliko od znanja koliko od pokvarenosti srca i zle ’okrenutosti naravi’, tj. od pogrešno usmjerene čovjekove slobode“.

Sve su ovo precizni pokazatelji kako je u mitropolitovoj studiji – ispod zaoštrenog poređenja sa Svetim Savom, koje je bilo polemički motivisano – vidljiva svest o složenosti i vrednostima Dositejevog dela.

Ona prožima ne samo književna svojstva nego i psihološka saznanja o ljudskoj prirodi, da bi prepoznala i zapretani religijski motiv u tom delu: „Dešavalo mu se samo u pojedinim momentima, kada bi razlozi srca pobijedili njegovu dogmu o razumu i jestetstvu, da iz njega progovore rudimenti hristološko evharistijske vizije svijeta i čovjeka“, pa mu tajna ohristovljene tvorevine i materije „nije bila tuđa, ako ne u anagogijskom, a ono bar u analogijskom smislu“.

Sve je to poslužilo za uvid „da je Dositej, iako to na prvi pogled ne izgleda, zapečaćen nekim skrivenim tragizmom, vidljivim i na njegovom sačuvanom liku“.

Broj ovih iskaza, kako god da ocenimo njihov domet, potvrđuje da je u samoj studiji očuvana nijansiranost interpretativnog pogleda.

Kao da je pregršt ovakvih iskaza iščilela u Peščanikovoj svesti, pa varšavski počasni doktor tvrdi da sam – opisavši ova svojstva mitropolitove studije – bio vođen potrebom da se predstavim „kao srpski intelektualac koji ume da se vine iznad ideoloških podela“.

To mi je navodno bilo potrebno zbog uloge u kojoj sam se našao: „da to što se našao u ulozi promotera dela jednog od najljućih neprijatelja evropske, prosvećene i sekularne Srbije, ne znači da je izgubio legitimitet da bude profesor na još uvek sekularnom Filološkom fakultetu u Beogradu“.

Zašto bi čovek izgubio legitimitet da bude profesor usled učešća na bilo kojoj promociji, kad se legitimitet ne stiče učestvovanjem na promocijama nego naučnim radovima i nastavnom aktivnošću?

U tom pogledu, moj položaj je – na veliku žalost sekularnog sveštenstva – potpuno utemeljen: svoju studiju o Dositeju – u kojoj se sameravaju dometi i granice Dositejevog pripovedanja u svetlosti Kantovog shvatanja prosvećenosti – objavio sam još 2000. godine.

Potom sam bio mentor prvog dvostrukog (srpskog i nemačkog) doktorata na Filološkom fakultetu u Beogradu: i rad i odbrana bili su i na srpskom i nemačkom jeziku, komisija se sastojala od tri srpska i dva nemačka profesora.

Urađena u saradnji sa Univerzitetom u Haleu, ova doktorska disertacija je objavljena: bila je posvećena uticaju Hale-Lajpcig kruga na prosvećenost Dositeja Obradovića.

Ako se setimo kako su u mitropolitovoj studiji negativno ocenjeni protestantski uticaji na Dositejevo mišljenje, zar ovako postavljena doktorska disertacija – kao i moja sopstvena studija – ubedljivo ne pokazuju da oduvek razumem delo Dositeja Obradovića iznad ideoloških podela?

Svakako da je prevashodna zasluga pisca disertacije za njen uspeh, ali ne biraju samo profesori osobe koje su njihovi doktorandi nego i te osobe biraju profesora koji će im biti mentor.

Kako kod tolikih profesora na Filološkom fakultetu, koji su iste ideološke orijentacije kao i naš vitez Legije časti, nije bilo nijednog takvog kandidata?

Otud je svaka briga sekularnog sveštenika o tome da se Filološki fakultet jednog dana može naći „u rukama Srpske pravoslavne crkve“ lišena osnova.

Jer, taj fakultet se već našao u rukama NATO-a, kada ga je – bez ikakvog razloga, polutajno za zaposlene – posetio generalni sekretar ove zločinačke organizacije, koja nas je bombardovala 1999. godine.

Naš vitez Legije časti tome se ne protivi.

Za razliku od mene kao jedinog profesora koji je javno protestovao zbog tog sramnog čina. Ali to je saglasno sa činjenicom da je dekan Filološkog fakulteta gradski odbornik vladajuće stranke.

Šta to znači?

Da je sva kritika mitropolita crnogorsko-primorskog – i mene kolateralno – plod dubokog ideološkog saglasja između vladajuće politike u nas, podgoričkog režima i Peščanika.

Kako stoji stvar sa središnjom tezom varšavskog počasnog doktora da je „mitropolit Amfilohije… daleko od svake pomisli da bi se u nečemu Sveti Sava i Dositej i svetosavska i dositejevska tradicija mogli podudarati.

U njegovom delu nema pokrića, nema osnove za pokušaje Mila Lompara da mitropolitov odnos prema Dositeju i prosvetiteljstvu malo ublaži, iznijansira“?

Ne treba poistovećivati ličnost sa tradicijom koja iz nje proističe: da bi razumeo ovu pouku, ukazaću sekularnom svešteniku na okolnost da Marks i marksizam nisu identični.

Tako su i svetosavska i dositejevska tradicija u istovremenom razilaženju i podudarnosti.

Da bi se to prepoznalo, neophodno je uočiti kako sekularni sveštenik falsifikuje Dositeja.

Jer, on odstranjuje iz celine dela velikog srpskog prosvetitelja veoma važnu dimenziju: oko 1800. godine Dositej prelazi iz kosmopolitske u nacionalnu prosvećenost.

O tome je pisao Alojz Šmaus još 1933. godine. Na to je uputio i Jovan Deretić 1969. godine.

To je dotakao u nedavno objavljenoj knjizi Đorđe J. Janić.

No, sekularno sveštenstvo nastoji da jednom ideološkom operacijom ukloni svest o nacionalnoj prosvećenosti u Dositejevom delu.

Njeni tragovi veoma su vidni: Dositej je pozdravio Prvi srpski ustanak, poslao polovinu ušteđevine ustanicima i – napustivši udobnost Trsta – došao u Srbiju krajem 1806. godine, po oslobođenju Beograda; zbog Dositejeve nacionalne prosvećenosti, koja ga je učinila neprijateljem Austrije, varadinski zapovednik baron Simbšen naredio je da ga ubiju; na savetovanju u Vraćevšnici 1810. godine, Dositej je bio među onima koji su bili za savez sa Rusijom a ne sa Austrijom, jer je tačno procenio odakle ustanicima može doći pomoć; „ideja o korisnosti sveštenstva i monaštva“ – piše u mitropolitovoj studiji ‒ „susreće se kod njega ponovo pred kraj života u njegovom pismu o uređenju i prosvjećenju Srbije (pisanom u saradnji sa mitropolitom Stratimirovićem)“.

Nije bio ideološki zapadnjak, koji slepo veruje u zapadne (austrijske) interese, nego racionalni zapadnjak koji brine o srpskim interesima.

Kao zapadnjak, kao zatočnik nacionalne prosvećenosti, Dositej je bio nosilac srpske integralističke svesti, što upečatljivo pokazuje njegova Pjesna na insurekciju Servijanov, poznata po refrenu „Vostani Serbije“.

U njoj Dositej precizno imenuje srpski nacionalni i kulturni prostor: „Bosna sestra tvoja“, „Hercegova zemlja i Černaja Gora“.

U kakvoj je to vezi sa svetosavskom tradicijom?

Zar Sveti Sava nije trpeo prekor zbog svoje ljubavi prema otačastvu?

Da u toj ljubavi nije bilo ničeg nezakonitog, da je autokefalnost Srpske arhiepiskopije bila priznata i de iure i de facto, pokazuje okolnost da je on priznat i primljen u starim istočnim patrijaršijama (Jerusalim, Aleksandrija, Antiohija).

Zar ustanici vršačkog vladike Teodora nisu 1594. godine nosili barjake sa Savinim likom?

Zar svečeve mošti nisu spaljene ne bi li se sprečila misao o srpskom oslobođenju?

Zar svetosavska tradicija nije bila trajni predmet mržnje hrvatskog nacionalizma? (Uzgred: i Peščanika.) Zar Krleža – kao komunista – nije izostavio Svetog Savu kada je prepričavao sadržaj narodne pesme Početak bune protiv dahija?

Ako između svetosavske i dositejevske tradicije nema podudarnosti u religijsko-duhovnom sadržaju njihovih spisa, što je osnovni zaključak mitropolitove studije, to još ne znači da ne postoji podudarnost u njihovoj nacionalnoj dimenziji.

Savina ljubav prema otačastvu i Dositejeva svest o nacionalnoj prosvećenosti otkrivaju onu dimenziju u kojoj se dve tradicije podudaraju: premda u mnogo čemu sukobljene, one se međusobno potvrđuju u dubokoj odanosti srpskoj kulturi i istoriji. I kada oštro suprotstavlja ove tradicije, mitropolitova studija naznačuje njihove veze i pripadnost istoj kulturi: „ta dva istorijski nezavisna čina sudbinski se odražavaju na hod čitave jedne nacije kroz vjekove“.

On naznačuje, dakle, njihovu podudarnost u sudbinskom obliku uticaja i nacije.

To znači da prisustvo obe tradicije obrazuje srpsku kulturu kao pluralnu kulturu. U takvoj kulturi je Jovan Skerlić – kao zapadni apologeta – mogao pozitivno pisati o studiji Religija Njegoševa Nikolaja Velimirovića, koja – nadahnuta tadašnjim pravoslavnim modernizmom – pominje i Ničea.

Kao pluralna, kao protivrečna, kao višesmerna, srpska kultura je trajala sve do komunističke diktature, čije je rukovodno načelo bilo da se kroz političku kritiku svetosavlja obezvredi svetosavsko nasleđe.

Upravo je na ideološku instrumentalizaciju ovog nasleđa, koju podrazumevaju reči Dobrice Ćosića o Dositeju, upravljena kritička oštrica mitropolitove studije.

Što je sama studija dala prednost Svetom Savi – to je razumljiva i opravdana odluka, budući da se nijedna ličnost srpske istorije ne može uporediti s njim: premda je u programskom smislu njegov novovekovni korelat Dositej, u vrednosnom smislu to je Njegoš, koji je rđavo prošao kod našeg viteza Legije časti.

Odakle, pak, dolazi vitezova težnja da obnovi neistinitu predstavu o Dositeju i učini je sekularno-svešteničkim oruđem za obezvređivanje svetosavskog nasleđa?

Ona dolazi iz komunističkih zasada. U 1979. godini, na proslavi 175 godina od Prvog srpskog ustanka, pevana je pesma Vostani Serbije. Komentator NIN-a je to ocenio kao neprikladno.

Zašto? Zato što ta pesma pripada nacionalnoj prosvećenosti, koja nepovratno razdvaja Dositeja i naše sekularno sveštenstvo, proisteklo iz titoističke predstave o srpskoj istorijskoj i kulturnoj sudbini.

Jer, ono nastoji da srpsku kulturu ideologizuje, monopolizuje, depluralizuje, tako što nastoji da nasilno (medijski, propagandno, državnom silom) ukloni sámo prisustvo nacionalne tradicije.

To je ideološko zaleđe Peščanika: u intelektualnoj dimenziji, odstranjivanje Dositejeve nacionalne prosvećenosti; u ideološkoj dimenziji, obnova titoističke predstave o srpskoj kulturi; u upotrebnoj dimenziji, podupiranje podgoričkog režima u njegovom obračunu sa srpskom crkvom i njenom tradicijom. U odnosu na to kretanje, Dositejeva nacionalna prosvećenost je zauvek subverzivna.

Šta je postao čovek koji je sumnjičio Dositejevu pesmu 1979. godine?

Izvršni sekretar CK SK Srbije: 1982. godine.

Šta je danas?

Komentator lista Danas i biograf Radomira Konstantinovića.

Koji mu je poslednji blistavi doprinos?

Napisao je – 2017. godine – da je večiti gospodar Crne Gore ni manje ni više nego njen Mojsije, jer je zemlju uveo u NATO.

Zar takvo tvrđenje nije nagovestilo nemu podršku sekularnog sveštenstva pojavi NATO-a na Filološkom fakultetu: njen trag je prepoznatljiv u Peščanikovoj optužnici protiv mitropolita crnogorsko-primorskog, u čijoj studiji je napisano kako „svetosavsko predanje ne poriče ni razum niti odriče prosvijećenost“.

To pokazuje da postoji i stvarnosna podudarnost – u horizontu nacionalne prosvećenosti – između Dositeja, čiji stihovi o Crnoj Gori postoje u pesmi koja poziva Srbiju da ustane, i mitropolita crnogorsko-primorskog.

Jer, poput Savinog manastira na Prevlaci, poput Njegoševe reči o vladiki crnogorskom na koga se napada sa svake strane, taj mitropolit stoji danas na braniku svega što je srpsko i pravoslavno u crnogorskoj državi: u uslovima koji se opasno približavaju onima iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.

 

Tekst je izvorno objavljen u listu Pečat